Internet je postao nemilosrdan poslednjih godina, pa su i junaci najpoznatijih crtanih filmova širom sveta postali meta osude zbog potencijalno loših poruka koje šalju svojim najmlađim gledaocima. Takvu sudbinu nije izbegla ni Pata, najpoznatija patka na svetu.
Suludo bi bilo osuđivati crtež ili sliku na platnu, međutim, ono što su društvene mreže 21. veka odlučile jeste da ipak ne prećute Diznijeve „poruke”.
Ipak, da bi se moglo prodiskutovati i o samoj problematici koja svakako nije bezazlena, ne bi bilo loše prisetiti se starih, dobrih tumačenja i ideja o crtanim filmovima koji su zasigurno obeležili prošli vek.
Iako se najmanje pojavljivala od svih Diznijevih likova, Pata ili Dejzi Dak (Daisy Duck), kako joj glasi ime u originalnim crtanim filmovima i stripovima, ostavila je značajan trag u okviru najzapaženije postave koja je izašla iz pera i skica Volta Diznija.
„Dejzi” u početku nije bilo njeno ime. Prvobitno se zvala Dona Patka (Donna Duck) u naslovu „Don Donald” iz 1937. godine, ali kasnije dobija ime koje je danas širom sveta poznato.
Međutim, iako izrazita sličnost između Done Patke i Pate postoji, u osnovi njih dve nisu iste osobe, osim što su obe Pajine devojke.
Dona se pojavila i u stripovima kasnije, zajedno sa Patom, što je bio čist signal da njih dve nisu iste osobe.
Kreatori Patinog lika i dela nastojali su da je daju u malim dozama, pa je tako često izostavljena iz avantura glavne postave poznatije kao „Fabuloznih pet” – Mikija Mausa, Mini Maus, Paje Patka, Šilje i Plutona.
Međutim, njen lik i ono što predstavlja Paji Patku, daleko su od zanemarljivog.
Iako izmišljeni junak, mlađa je od većine svojih najbližih prijatelja. Pata se prvi put u crtanom pojavila pre 82 godinu, te se 7. jun 1940. godine uzima kao datum njenog rođendana.
Mlađa je 12 godina od Mikija i Mini, devet godina od Plutona, osam godina od Šilje i šest godina od crtanog junaka koji će postati neodvojiv deo njene ličnosti, Paje Patka.
Ima veliku porodicu u Diznijevom carstvu. Znamo da Pata ima najmanje jednog brata i sestru, kao i tri nećake – Latu, Natu i Zlatu.
Verni ljubitelji Diznija i Pate susret sa tim delom njene porodice imali su kroz izdanje Volta Diznija „Comics & Stories”, februara 1953. godine u 149. broju.
Takođe, ima tetku po imenu Drasila, rođaku po imenu Almanda de Kvak i baku koja se zove Lilli. Diznijeva zvanična stranica čak navodi i da je Pata sestra Rajinog, Gajinog i Vlajinog oca, što bi trio učinilo njenim nećacima.
Kao i Paja, i ona vrlo brzo pobesni, ali za razliku od njega češće se kontroliše. Neretko je prikazana i kao pomalo histerična. U početnim crtanim filmovima, Pata se često trudila da promeni Pajine loše osobine i navike. Kasnije je postala ženska verzija Paje. Često je dosađivala svojim prijateljima, svojim preterinim pričanjem i nezrelim ponašanjem.
Mnogi ljudi su njenom karakteru udahnuli život. Na samom početku, glas joj je u njenom debitantskom igranom filmu 1940. godine „Gospodin Patak izlazi” pozajmljivao Klarens Naš. Režiju je potpisao Džek King, a scenarista je bio Karl Barks.
Pata je u svom prvom crtanom filmu imala „pačiji glas“, kao i Paja. U drugom Patinom crtanom filmu, otpočela je era Patinog normalnog glasa, a isti joj je dala Glorija Blondel, koja joj je lik Pate rečima kreirala u šest od devet crtanih filmova tog doba, u periodu od 1945. do 1950. godine.
U tom periodu, samo je 1948. godine došlo do promene, pa je Rut Kliford postala treća Patina sinhronizatorka, koja joj je dala glas u jednom crtanom filmu.
Vivi Dženis je pozajmila glas Pati (i njenoj majci) u njenom poslednjem klsičnom crtaću „Pajin dnevnik”.
Patriša Paris je sinhronizaciju Pate radila u crtanom filmu „Mikijeva Božićna pesma”, a Kat Sousi u „Pačijoj ekipi”.
U serijama „Mikijev klub”, „Mikijeva fabrika” i „Mikijeva igraonica”, sinhronizaciju je radila Treša MekNil, koja je i do danas ostala njen „glas”. U filmu „Fantazija 2000” glas joj je pozajmila Rusi Tejlor.
Da je kod Diznija sve povezano, govori i činjenica da je Pata vrlo bliska prijateljica sa Belkom, još jednim bitnim junakom Diznijevih serijala, koja se prvi put pojavila u crtaću „Parobrod Vili”, a stvorili su je 1928. godine Volt Dizni i Ab Ajveriks.
Ipak, Patin najbolji prijatelj je, niko drugi, nego Mini Maus. Dok je u crtaću pod nazivom „Miki, Paja i Šilja: Tri musketara” Pata bliska prijateljica i dvorska dama princeze Mini, nisu uvek bile potpuno nerazdvojne.
U prvom segmentu filma „Mikijevo bilo jednom za Božić”, Mini i Pata su glavne suparnice na takmičenju u umetničkom klizanju. Ipak, kako to nameće trend bajki i nerealnog, na kraju opet postaju bliske prijateljice.
Ovo je samo jedan od primera iz novije, daleke od tradicije, produkcije Diznija.
Iako uglavnom igra ulogu sporednog lika, dobila je značajnu količinu vremena na malim ekranima. Pored nekoliko kraćih crtanih filmova, pojavila se takođe u serijalu „Pačija ekipa”, koji je debitovao u septembru 1996. godine.
Mikijeva fabrika, Mikijev klub, Mikijeva igraonica čak i uloga u nastavku Diznijevog serijala „Pačije priče”, samo su neka od brojnih pojavljivanja Pate. Ona takođe ima uloge i u video igrama „Kingdom Hearts” i „Kingdom Hearts II”.
Međutim, njeno pojavljivanje nije bilo ograničeno samo na format ekrana, već je više puta Pata bila jedan od glavnih likova Pajinih stripova, ali i deo njegove porodice.
Pata se u papirnom izdanju prvi put pojavila 1940. godine u stripu Ala Taliafera, kao Pajina nova komšinica i osoba u koju će se Paja, potencijalno, zaljubiti.
Karl Barks, „otac Paje Patka”, osim što je stvorio Patkovgrad i mnoge njegove likove, koristio je i Patu kao lika.
U Barksovim i kasnijim stripovima drugih crtača, Pata se pojavljuje kao Pajina devojka.
Međutim, u ovim stripovima Paja često ima konkurenciju i to svog rođaka Cakanog Caju. Upravo se mnogi stripovi i baziraju na fazonima koji se događaju tokom svađe između Paje i Caje.
Ni Balkan nije zaobišla „groznica Diznija”, pa je tako cela družina dobila posebno izdanje pod okriljem „Politikinog zabavnika” – svima poznati „Mikijev zabavnik”.
Problem seksualizacije sadržaja za najmlađe ili preosetljivost 21. veka?
Kada smo se sa nostalgijom prisetili lika i dela Pate, u redu je da sagledamo i argumente koji se najčešće navode u prilog tezi o opasnim porukama koje se suptilo šalju deci kroz Diznijeve serijale.
Za razliku od Mini, Pata je uvek nosila gornji deo odeće, dok je donji deo bio retkost, a takođe za razliku od Mini, odeća se nije menjala tokom vremena.
Ukoliko bi do promene i došlo, to je rađeno samo zbog specifične potrebe u nekom od kratkih crtanih filmova.
Na primer, u kratkom crtaću „Divne devedesete”, u kom su likovi proživljavali kraj 19. veka, odeća svih likova odražavala je navedeni period. Ipak, Patina odeća bila je podjednako konzistentna.
Retkost je videti je i bez nekih mašni, bilo kao ukras na glavi ili negde na garderobi. Pata je takođe bila poznata i po tome što je nosila cipele sa visokim potpeticama.
Bilo je očigledno, nepisano pravilo među Diznijevim animatorima da patkama ne crtaju pantalone, odnosno donje delove odeće. Tek se 1939. godine pojavila neka vrsta donjeg dela odeće za patke.
Luka Baldvin Dubin u tekstu koji nosi naziv „’Možda sam patka, ali sam ipak čovek’ – Analiza odeće u Diznijevim crtanim filmovima” iznosi podatak da od 321 kratkometražnog animiranog filma koji je pogledao i u kojima se pojavljuju patke, a gde se takođe pojavljuju i Paja Patak i Pata (u čak 127, odnosno 40 odsto), samo u tri su im docrtani donji delovi garderobe.
Kod Pate, od ukupno tri pojavljivanja koja je autor imao prilike da pogleda, samo jednom se pojavila sa haljinom do poda dugom što je bila potpuna retkost.
Među temeljima za svoju studiju, autor se oslonio na jednu od glavnih ideja Sergeja Ajzenštajna, sovjetskog reditelja i filmskog teoretičara koji je napisao nekoliko radova o Dizniju i njegovim delima.
Ajzenštajnova teorija glasila je da likovi Volta Diznija nisu samo antropomorfizovane životinje, već da je za njihov ogroman uspeh zaslužna činjenica da su ovi crtani likovi bili animalizovani ljudi.
„Čovek na slici – u obliku životinje.”
Prilikom jednog intervjua, novinar je pitao Diznija da li mu uopšte smetaju kritike da je „bio retka liga pristojnog čoveka, čiji su filmovi bili izrazito zdravi i korisni, te da je bio prilično gadljiv u pogledu te ružne reči – seks”.
Dizni je odgovorio, da „svakako veruje u seks”, te da je „ljubav koju dečak oseća prema devojčici potpuno prirodna”, ali i da „veruje da postoje i druge vrste ljubavi”.
„Postoji ljubav koju majka ima prema detetu, kao u Bambiju, ili dete prema psu, kao u ‘Starom Žući’ (Old Yeller)”, rekao je tada Dizni.
Zašto bi se onda, u ovom sigurnom svetu crtanih filmova, Volt potrudio da stvara ženske likovi uopšte? „One nisu imali nikakvu praktičnu svrhu, već su mogle da budu samo posmatrane i željene“, istakao je autor analize o oblačenju Diznijevih junaka.
Kako je u zaključku naveo Luka Baldvin, pozivajući se na drugog autora „za bilo kog muškarca ‘krajnja fantazija je seksualna veza’ i ‘samo veza sa ženom mu može doneti istinsku sreću i lično ispunjenje’”.
„Jer, kao što sam utvrdio, većina Diznijevih kreacija više je ličila na ljude, nego na životinje, pa je Dizni bio primoran da uvede ženske likove (nikada potpuno nezavisne ili inovativne) svakom od svojih glavnih junaka, Mikiju i Donaldu”, istakao je autor.
Međutim, osim seksualizacije crtanih likova, koji su namenjeni prevashodno mlađoj publici koja nije u stanju da „čita između redova”, ali najrazličitije sadržaje i načine ponašanja „upija kao sunđer”, pojavljuju se i druga, u pogledu stereotipa problematična, scenarijska rešenja.
Tako Paja Patak u „Dnevniku Paje Patka” iz 1954. godine, čuje glas u glavi, koji je sasvim slučajno sa britanskim akcentom izgovoren i koji prepričava zapis iz dnevnika dok piše o tome kako je pronašao svoju dragu i ostvario svoj san.
Priča počinje sa Patom (imenom, ali ne u potpunosti izgledom ili glasom) koja pokušava da se uda za Paju Patka, naizgled, samo zbog njegovog bogatstva.
Nakon upoznavanja njene haotične porodice i ceremonije venčanja, Pata se menja, počinje da se žali na svaku sitnicu, uzima sav njegov novac i tretira Paju kao slugu.
Paja Patak na kraju beži u Francusku gde se pridružuje Legiji stranaca, završavajući ekranizovanje stavova animatora i autora po pitanju strahova muškaraca kada je brak u pitanju.
;
Kako u svojoj studiji objašnjava Luka Baldvin, ovo je samo jedan o primera kojim se pokazuje da su „muškarci žrtve, a da žene uzrokuju sve probleme u braku”.
„Budući da žene upliću muškarce u brak koristeći njihove ženske smicalice (čitaj, seksualne prevare), priuštili su im samo najmanji deo odeće potreban za polupristojno postojanje”, navodi autor u studiji.
Međutim, da zadovolje cenzore, budući da je već u prošlom veku dolazilo do incidenata po ovom pitanju, Dizni je odlučio da ženski likovi ne mogu biti goli i samim tim ni potpuno seksualizovani.
Na kraju ni to još nije bilo u potpunosti „pristojno” rešenje, jer ta pristojnost ne bi donela muškim likovima bilo šta što bi trebalo da ih „očara”, a kako je naveo autor studije citirajući drugog autora „Dizni je voleo da ženske životinje imaju problema sa donjim vešom”.
Autor se, kao jedan od zaključaka, poziva na još jednu među brojnim studijama o Diznijevim likovima, te citira da „Pata i Mini ne mogu nositi pantalone ili bilo koju odeću koja u potpunosti pokriva njihove donje delove tela jer se ta odeća vezuje za seksualnost (odnosno fizički čin)”.
Pošto ni Paja Patak ni Mini nikada ne mogu upoznati svoje partnerke u „biblijskom smislu”, kako karakteriše autor, muški likovi moraju da budu iskušavani uz pomoć ponašanja ili odeće koju Pata ili Mini nose, odnosno odeće koja ima notu „seksualne privlačnosti”.
„Ženski likovi, sa manje odevnih komada odeće zavodljive prirode, zamena su za ono što nije stvarni seksualni čin, već koketni, seksualno – podrazumevani nagoveštaj onoga što sledi, ali što nikada ne može biti konzumirano, jer likovi za to nisu predviđeni”, navodi autor.
Sve ovo, moglo bi da se podvede pod traženjem „dlake u jajetu”.
Budući da smo, naročito mlađe generacije, svakodnevno na internetu izloženi takozvanoj „kulturi otkazivanja”, gde zbog i najbanalnije stvari, loše protumačene situacije koja se našla u video snimku od 60 sekundi ili nedostatka konteksta, možemo zadobiti salvu uvreda i postati „označeni” kao nepoželjni u krugovima na društvenim mrežama, postavlja se pitanje da li je priča o seksualizaciji crtanih junaka zaključak sa pokrićem ili proizvod degutantne aluzije.
Istu tu „kulturu otkazivanja” (Cancel culture) karakteriše i činjenica da je retroaktivna, te da zbog šale sa kraja prošlog veka, danas možete biti okarakterisani kao loši.
Teme Diznijevih crtaća, kao i seksualizacija njihovih junaka su nešto o čemu društvene mreže već nekoliko godina bruje.
Ostaje samo da vreme pokaže da li smo samo isuviše osetljivi, pomalo neumesni ili su generacije dece odrastale na skrivenim porukama prepunim stereotipa, predrasuda, seksualne konotacije, a neretko i po život opasnih ideja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
