Gužva je slaba reč za to. Najveća koju možete da zamislite pa puta deset. I sve se to na jednom mestu, istovremeno, muva, cenjka, nudi, pazari, razgleda, proba, vraća i navraća, priča, broji, kupuje, prodaje… samo je blagi i površan opis pazarnog dana u Turskoj.
A dan, pazarni, traje bukvalno od izlaska do zalaska sunca. Čitave ulice se pretvaraju u pazare i bazare. Njihovom širinom se razvuku i rastegnu platna kao zaštita od vrućine i bazar može da počne.
Sve od drveta, što bi svaka kuhinja trebalo da ima: kutlače, varjače, sipalice za med, daske za seckanje, češljevi, tučak i avan…
Zastave sa prepoznatljivim grbom Turske i polumesecom. Obavezno je tu i Ataturk.
– Je l imaš neku sa Erdoganom, dobacuje neki šaldžija, očigledno sa naših strana.
– Ne… još…, odgovara turski prodavac kome očigledno nije strano ni poznavanje jezika, ali i ovdašnjeg humora.
Pa torbice, pletene, vezene, heklane, štrikane… Bižuterija, srebro i obavezna amajlija sveprisutna u mediteranskim narodima „plavo oko” kod Grka a u turskoj verziji „nazar bondžur”. Igračke, suveniri, posuđe…
Haljine, suknje i bluze… Peškiri na sve strane, ima ih svih veličina, verzija i „kalibara”. Oni plažni, kao „firmirani” sa oznakama i brendovima: Guči, Viktorijina tajna, Luj Viton, Tomi Hilfiger, Lakost… Tu su i za decu sa junacima iz crtaća: Miki i Mini, Spajdermen, Minecraft, Patrolne šapice, mange… Naravno i bojama i grbovima voljenog kluba: Real, PSŽ, Arsenal, Liverpul… and you’ll never walk alone na plaj bez grba svojih fudbalskih ljubimaca.
– Koliko je ovaj mali za kuhinju, pita naša, i na letovanju na kućne poslove fokusirana domaćica.
– Ovaj, 35 lira, odgovara prodavac.
– Koliko je danas lira, okreće se žena mužu.
– Kurs je 28,5 za evro, spreman je on.
– Spakuj tri, zaključuje pazar gazdarica.
Ako je nešto približno atmosferi zidanja kule Vavilonske to je pazarni dan u Turskoj. Govore se svi jezici istovremeno i svi se razumeju. Za sve varijante jezika koji smo nekada zvali srpskohrvatski dovoljno je reći „naš”.
– Govorite naš jezik?
– Naš jezik, da razumem, spremni su turski prodavci sa druge strane tezge, kojima takođe nije stran ni bugarski, grčki, ruski, neke varijante koje bi se u najširem smislu mogle nazvati engleskim… Nema veze, tu su uvek prsti i svi ostali ekstremiteti. Nema nejasnoća.
Onda šortsevi, majice, bermude, plivački asesoari, plaj gaderoba na bretele za 70, 80, 100, 200, 300 turskih lira. One sa etiketama, sportske, koledžice i sportske kragne idu do 200 a „program” bez kragne 150.
– Sve, pada pitanje.
– Sek, odgovara prodavac na turskom odobravajući klimanjem glavom.
Naravno šalvare, dimije (do 200 do 250 lira), rančevi, torbe, tašne (damske i sve ostale), one (ako sme danas da se napiše) „pederušice”… Ima od čiste kože (derma) ali i svega ostalog. Pa, ari i hektari džinsa, prsluka, jakni i trenerki… sve boje, veličine, materijali… Kape, kačketi i šeširi…
Pred očima „pukne” aleja čarapa: muške i ženske, sportske i nazuvice, nanogice, tanje, deblje, zimske, termo koje mudri po vrućini kupuju za hladne dane po povoljnoj ceni.
Vešparče – roba na komad, stoljnaci, posteljine u svim dezenima i kombinacijama. Džezve, četke, metle, tave i tiganji, spatule, roštilji grilovi, vešalice, šteklice, čiviluci, đuveči, pekači, sekači… Pa, klompe, papuče, patofne, natikače, kroksice (ima i luksuzna verzija – bogato „ilustrovana” i opremljena), sandale, nanule, japanke…
Pamuk, marame, zaštitne futrole za mobilne telefone (sikon skif, bato), satovi i baterije, pletene papuče, krpe i sportski asesoari, džezve, fildžani, nargile i čibuci.
Odjekuje, zveči i zvoni sa svih strana. Neki rekalmiraju i prodaju robu preko mikrofona i megafona, dok se dugi, poput engleskih fudbalskih fanova oslanjaju isključivo na grla i dlanove. Kad smo već kod toga, tu su i dresovi, ponuda od Ronalda i Mesija do tamošnjih starova i klubova.
I, gaće, gaće, gaće: od tangi do onih „za nane”, pa bulevari čarapa, čarapa, čarapa („parče” – 5 lira).
Kao na njujorškoj berzi prodavci stoje na tezgama iznad gomile i uzvikuju, licitiraju, prodaju… Prevrtanje „veš parčeta” je nacionalna, a zahvaljući našim turistima sada i internacionalna disciplina. Garderoba se samo prevrće, obrće, proba, šuška, buška, uzima sa gomila i vraća na njih.
Roba se dodaje i pare uzimaju rukama, ogromnim kutlačama, rade i merdevine, kuke, raklje, čaklje… Dozvoljeni su svi potezi i alati.
Zavese i tepisi, sagovi, krparice, stazice, ćilimi naređani i nanizani od „poda do plafona” (od trotoara do krova). Mirsi sveže ribe (balik) se mešaju sa onim od štavljene kože i novčanicima i kaiševima, opasačima i uprtačima.
Koferi i klonferi, sprej za komarce, šnaliice i gumice, kuke i motike, sobne i vrtne nameštajne garniture, pečeni pilići i sveže, vruće pogačice, miljejčići i šustikle, tabakere i muštikle, rahatlokum i baklava, san i java, plehovi i prekrivači, strugalice za pete (kurije oči, žuljeve i šuljeve – šta god), jorgani i ćebići, venčanice, Barbi i Hugo Boss, parfemi i dezodoransi, pidžame i spavaćice, ventilatori, ogledala, fashion rings i kebabi, patosnice za kola… Sve to hand made od Malezije do Granade.
Mnogi i predahnu, čak i dremnu na izloženoj robi. Dug je pazarni dan. Mačke se muvaju, psi ih ne tretiraju – koegzistencija. Mlade majke i očevi se probijaju sa kolicima kroz masu. Sve prolazi sem gužve i nervoze. Muškarci prave „sadržajnu” pauzu u kafanicama načičkanim u obližnjim uličicama. Žene takođe u obližnjim poslastičarnicama, a uvek su tu kafa i čaj, kao ratluk i baklava. Može i za poneti.
Imamo i mi dušu. Vreme je za time out, pada zastavica. Poslednjih godina apsolutna turistička trakcija – kafica u pesku. Mora obavezno da se proba.
– Je l ovo pesak iz pustinje, pokušava da bude duhovit jedan „naš”.
– Jok, sa Marsa, nije od juče ni „njihov” konobar.
E, ali tu se avantura ne završava. Posle kafice, „pada komanda” u vidu „onog pogleda” koji „svi oženjeni muškarci” na svetu dobro „razumeju”. Tik do bazara i pijaca su nekako zgodno „raspoređeni” veliki robni lanci i robne kuće poput Waikikija, MAVI-a, National Geographic-a, Cotton-a… Pazarni dan u Turskoj nema kraja. Zaista traje od svitanja do sumraka.
Od salata i „neke trave” do ratluka i baklave
Nema bazara i pazara, bez klasične pijace. Maslinovo ulje i sapuni od istog na galone i tone. Može na litar i komad.
Ogromni grozdovi, još veće šljive. Za naše uslove, džinovske tikve, dinje i lubenice.
Suncokret, trešnje, jabuke, paradajz, tikve, luk, krompir, patlidžan, buranija i bamija… I, tu se naše poznavanje izloženih i ponuđenih naimirnica završava.
A, na tezgama, pored, iza, ispred, iznad, ispod i oko njih neke koštice, košpice, trave, salate li su…
– Šta se ovde jede? Koren ili plod, iskreno je zapitana na turskoj pijaci naša turistkinja potvrđujući onu staru „da je glupo pitanje samo ono koje nije postavljeno”.
Ponuda agruma impresivna a tu su i jagode i maline, tik do njih redovi smokvi, urmi, datula… pa, onda krastvaci raznih kalibara od malecikih do gigantskih. U razledanje uključena pauza za đevrek.
Zubna zanimacija u bezbroj varijacija
Turske pijace su carstvo „zanimacije za zube” i grickalica. Ponuda nestvarna, ne samo ona naša klasika „seme, susam, kikiriki” već sve moguće i nemoguće vrste i sorte leblebija, pistaća, sušenog i kandiranog voća, orasi, bademi…
U ogromnim vanglama, kesicama, fišecima, pakovanjima… Piše kilo – 80 ili 150 lira. Na univerzalnom jeziku.
Redovi i police, kese i kutijice: damla sikiz leblebi, acili leblebi, karanfili leblebi… Ima i ljute leblebije – chili leblebi, pa čak ljuto-slatka varijanta – sweet chili leblebi…
Zrnevlje kao poslastice za zobanje u trenucima dokolice: žuto, braon, narandžasto, crno, zeleno, belo… Nešto sveže, nešto sušeno – samo opušteno. Proveren lek za smirivanje živaca.
Kuglice, okruglice, duguljasto, kockasto, kao girisine, ima i nešto kao čips (cips – valjda je to to) za 15 tl po kesici. Može na grame i kilograme. Proba se i degustira na licu mesta. Niko se ne libi. Ma, kakvi.
U carstvu začina
Za tradicionalno srpsko poznavanje začina koje se svodi na „sveto trojstvo”: so, biber i vegeta – ponuda na turskoj pijaci je mahom terra incognita i poput izleta i avantura sa programa Nacionalne geografije ili Discovery Channela.
Od štapića do džakčića. Ima i u ogromnim džakovima. Nestvarna ponuda i paleta svih duginih boja i začinskih asortimana blešti pred očima. Samo čemu služi? Ima sveže, zrnevlje, do svih mogućih i nemogućih trunčica i prašlastih materija, lišća, korenja…
Izloženo na uvid u kesama, kutijama, palastičnim posudama.
Bezbroj varijanti, varijeteta i pakovanja od malecnih do ogromnih aleve i tucane paprike (e, i to bar znamo šta je – juhu!), preko nekih bobica ili stvari koje našem, nesikusnom oku više liče na žitarice. Ali, nisu, pitali mi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.