Da će trajati ovoliko mogao je misliti samo najgori pesimista. Sada nas takvih ima mnogo više – krećemo se i radimo poslednjim atomima snage, a nije nam nešto ni do praznika, mada bi nam makar mali predah u nekoj pećini, dok ne grane sunce, dobro došao.
Može se pretpostaviti da ovako duga zima više nije zanimljiva ni najstrastvenijim ljubiteljima skijanja, koji su valjda već iskijali što su mogli. Iako za one koji mogu i po dva puta do Garmišpartenkirhena ta pretpostavka ostaje samo pretpostavka.
A nije uvek tako (bilo). To sa zimom. Prve bele pahulje po pravilu donose radost najmlađima, neretko i onim ne baš najmlađima, koji pak više uživaju u miru i tišini kojom beli prekrivač obavija buku i užurbanost ostalih godišnjih doba. Sneg uz to najsigurnije navešćuje beskrajne zimske praznike, razigrane jelke, Deda Mrazove i Božić Bate, i razne zimske čarolije i đakonije… A sama zima, pa čak i mnogo ispod Celzijusove crte, ume da bude čudesno lepa, i čak i u Vojvodini. (Ovo čak je za one koji ravnicu nikad nisu smatrali inspirativnom. Ostali znaju kako su i nebo i zemlja široki u svim ravnicama sveta).
Kada sneg, najefektnije je kada je to prvi, prekrije beskrajno prostranstvo ispod još beskrajnijeg plavog to jest sivog kruga, bez letnje zvezde u njemu, imate utisak da se priroda ućutala kako bi se mogla čuti jedinstvena i neponovljiva simfonija, delo nepoznatog ali savršenog autora. Onaj ko je prošetao zavejanom pustarom i ostavio prvi svoje tragove na snegu, zna kako u tom belom prostranstvu i tišini izgledaju nestvarni ovozemaljski problemi i kako je lako biti srećan.
A ako je gospodin Celzijus baš dobro zakinuo na skali, onda je topla soba, pucketanje vatre i čaj, bilo koji, nakon duge šetnje sve što vam treba. Ali samo oni koji su igrom slučaja van nekog kolektivnog sistema grejanja, ili žive na kakvom salašu, imaju tu privilegiju da uživaju u mirisu borovine i veselom plamenu koji izviruje iz dva-tri otvora na crnoj peći. (Ili možda kaminu!!?) Deci je naravno pucketanje peći poslednja briga – bilo koja zaleđena bara, jezero ili reka pravi su poklon. A dovoljan je i sneg od kojeg se prave dobre grudve, i par dasaka sklepanih u sanke. Tek kada im se nosevi toliko smrznu da lepo osećaju ledene iglice u njima, dođu na malo otkravljenje nazad u kuću. I na poneku toplu krofnu, ili možda gotovo zaboravljeni zimski specijalitet kao što je kuvani kukuruz u zrnu, pečena bundeva i jabuka iz rerne.
Kako sve što predugo traje gubi svoju izvornu lepotu, tako se i ova zima pretvorila u nevoljenu – hodamo ulicama već čitavu večnost umotani u šalove, obučeni u životinjske kože, perja, ili veštačke kože, ukoliko imamo samilosti prema životinjama, gazimo blatnjave, smrznute, ili snegom zavejane puteve i ulice, i poznanike pozdravljamo sa – Dokle će ovo još, jesi li slušao prognozu?
Mrmot i mečka su se složili još pre šest nedelja – ova će zima baš potrajati. Mnogi nisu verovali. Ali, ali, da nema zime, posebno ovako dosadne, baba-martovske, ne bismo mogli uživati u proleću. A ono neminovno dolazi!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.