Pilatus (1): Planina užasa i mesto lepote

Dok mu se približavam, glava mu se pretvara u divovsku piramidu izdignutu nad Lucernom i vodama koje ga okružuju. Iz kantona Obvalden izgleda kao sneni lav, sa obronaka Štanserhorna u kantonu Nidvalden kao oštro kresivo. Posmatran sa obala Jezera četiri kantona, izvija se i uzdiže kao vitki zamak koji brani pristup unutrašnjosti Alpa. Možda je ovaj pogled sa istoka najbliži njegovom imenu i njegovim mitovima:

Nekada su ga zvali mons fractus, Prelomljena Planina. Kasnije su ga nazvali – Pilatus. Uzalud jezikoslovlje pokušava da nas nauči da mu ime dolazi od latinskog mons pileatus: Planina sa Stubovima, Planina Kopalja. Uzalud možemo i jednim jedinim pogledom na njegove špicaste tornjeve da se uverimo u smislenost ovog tumačenja. Priča da je Pilatus, planina nad Lucernom, dobio ime po rimskom namesniku Judeje čije je telo navodno sahranjeno u gorskom jezeru podno njenih vrhova, dovoljno podstiče čovekovu maštu da je i do danas opstala.

Pilatus je, u ljudskom duhu, ostao gora velikih potresa, užasa, mitske dramatike. U srednjem veku, uspinjanje na njega je bilo zabranjeno iz straha da se duh nekadašnjeg namesnika ne uzbuni, ne uskovitla vodu planinskog jezera i ne izazove užasne nepogode. I ne samo duha namesnikovog plašio se narod starog Lucerna. U pećinama Pilatusa živeo je, pričalo se, zmaj koji je noću, uz uobičajeno vatrobljuvanije, krstario nad mračnim obalama Jezera četiri kantona. Ni književnost novijih doba nije odstupila od tradicije portretisanja Pilatusa kao planine užasa. Dva romana našeg i prošlog veka posvećena su ovoj planini, i oba, ne bez razloga, nose u naslovu samo jednu reč: njeno ime. Pilatus je u njima jedan od glavnih likova, izvor neizvesnosti i opasnosti, mesto bola, patnje i smrti. Kod Hajnriha Federera, zaboravljenog švajcarskog realiste, on je mesto mladalačkog stradanja koje se uvek iznova vraća i čitavom delu daje konture, grube i oštre kao vrhovi švajcarskih Alpa. U „Pilatusu“ Kristine Virag, obronci surog i oblacima ogrnutog lucernskog stražara su scena nestanka majke dveju devojaka i izvor magličastih konfuzija ljudskih odnosa.

Za nas koji, povremeno ili stalno, živimo u njegovoj blizini, Pilatus je deo svakodnevne lepote života, lepote na koju se navikne i koja se jasno primeti kada je nema – bilo da smo odsutni mi, ili da, što se neretko dešava, iza velova olimpijskih oblaka nestaje sam Pilatus. Namrštimo se kada ga nema iza moćnog stuba lucernskog rečnog tornja čiji krov ponavlja oblik planine; ili kada nam se ne ukaže iznad gradske siluete, u krajičku prozora u kojem ga inače viđamo.