Pilatus (3): Planina koja šokira i umiruje

Ipak, dok sami u maloj gondoli sa amblemom zmaja lebdimo nad šumama, tišina kroz koju prodiremo, tako nadomak gradskog srca centralne Švajcarske, najpre šokira, zatim umiruje. Planina i pod žičarom ostaje planina. Još je ćutljivija i još više sura na poslednjem delu uspona, dok je savladavamo u novoj gondoli koja na stanici Frekminteg – fractus mons! – napušta šume i polja i iznenada se vine uz stenoviti bedem Planine Kopalja. Lebdimo nedaleko od beličaste kapele na jednom od stenovitih rebara Pilatusa. Sa druge strane podiže se zavesa teatra srednjošvajcaskih kantona, fjordovi jezera koje u ravnici nismo ni slutili nam svakim minutom uspona postaju vidljiviji, dok planina Rigi sa njegove druge strane ostaje ispod naših krila.

Gondola pristaje pod samim vrhom Pilatusa, ali umesto na orkanske visove švajcarskih Alpa, stupamo najpre u prijemnu halu nekakvog svemirskog broda. Još više nego na stanici u podnožju planine, na njenom vrhu smo se našli u prostoru našeg doba: staklo, uglačani pod, praznina. Ispred njega, na platou sa kojeg put vodi u belo-modre alpske nedoglede, grupa švajcarskih muzičara u narodnim nošnjama svira alpski rog, prastari zvučni simbol Helvecije, zaboravljen, ponovo otkriven, i danas omiljen. Brdska romantika folklora i naučna fantastika stanice susreću se na dve hiljade metara nadmorske visine; gde verovatno nisu nikome neophodne. Švajcarska je možda stereotipna zemlja reda, ali se čini kao da je taj red zapravo niz uporednih redova koji jedni sa drugim nisu povezani smislom; osim smislom za proizvodnju i čuvanje novca. I ovde, na ovom vrhu Ementalskih Alpa, visoko iznad zamka Šauenze, između svemirske lađe iz „Rata zvezda“ sa jedne i toplih i mekih zvukova alpskog roga sa druge strane, teško je oteti se ovom utisku.

Za samo nekoliko minuta uspona pešice dolazimo do samog vrha, na sreću neobogaćenog naučnom fantastikom i folklorom. Samo žutokljune alpske čavke obleću oko putnika dok mu se pogled otvara prema dubini Alpa s jedne strane, sa druge ka Jezeru četiri kantona, sa treće prema Lucernu, Sempaškom jezeru i brdašcima severne Švajcarske. Odsek pod nama je dubok, leden i nem. Uspevši se 1804. na Pilatus, mladi Artur Šopenhauer se usred ove studene pustinje divio pogledu na gradove, sela, planine i jezera ispod njega, pogledu koji, kako je pomalo ukočeno formulisao, „izuzetno doprinosi proširenju pojmova“, jer sve što je malo – nestaje, a samo ono što je veliko „zadržava svoju formu“; u njegovom opisu, estetika uzvišenog smenjuje se sa osećajem užasa nad ponorom koji se otvara između vrhova Pilatusa.