Pivo je u početku bilo samo za bogate

Bara je bila povezana sa Savom kanalom preko kojeg išao drveni mostić. Na samoj obali Save su se nalazila dva letnja javna kupatila: „velike platforme od greda i dasaka, postavljene na buriće, koje su plivale u vodi.

Na tim platformama su bili baseni kao kakve velike korpe od dasaka spuštane u vodu. Š…Ć Oko svakog takvog basena bile su kabine i jedna prostorija sa tuševima, gde se moglo sapunjati.“

Postojali su odvojeni bazeni za muškarce i žene, kao i poseban bazen koji je nosio naziv „školica“ za decu sa mamama gde se učilo i plivanje. Na krovu kupatila se na- lazila terasa gde se pilo pivo i gde su se jele pržene ribe.

Pržile su se ribice „bucovi“ (vrsta šarana) koje su se pecale na muvu. S donje strane kupatila, nizvodno, okupljali su se pravi pecaroši koji su za pecanje koristili strunu od repa konja, a ne kobile, i koji su mahom pecali somove jer je tu reka bila duboka i bilo je puno otpadaka iz pristaništa koje se nalazilo u blizini.

Na izlasku mostića koji je spajao kupatilo sa obalom, prodavale su se vruće pogačice, mekike, slane krofne, dok se bliže gradu nalazila mala kafana gde su se prodavale pržene na žaru „najmirisnije ribice na svetu (sitna riba pljucakvica).“

Dodaćemo da je u pitanju vrsta bele ribe. Smatra se da je pivo tek u drugoj polovini 19.veka počelo da uživa popularnost ali je, zbog visoke cene, bio dostupan samo bogatijim stanovnicima, dok je u drugim evropskim zemljama pivo oduvek bilo piće siromašnih.

Ipak, u Vukovom Rečniku stoji da je pivo piće u Srbiji,takođe, stavljene su i sledeće odrednice: pivar, pivara i pivnica iz čega se može zaključiti da pijenje piva nije bilo baš tako malo rasprostranjeno ni početkom 19. veka kako se obično veruje, odnosno da njegova proizvodnja i konzumacija nisu bile nepoznate u Srbiji tog perioda. Pivo se tada dopremalo iz Zemuna i Pančeva pošto se u Srbiji još uvek nije proizvodilo.

Zapravo, proizvodilo se u 18. veku tokom perioda habsburške vlasti u severnoj Srbiji, od Požarevačkog mira 1718. do Beogradskog mira 1739, i planskog naseljavanja Nemaca prvenstveno u Beogradu, očemu smo već govorili, kada su došli i mnogi pivari u Beograd i otvorili prve radionice za proizvodnju piva, ručne pivare i pivnice.

Kada su se Osmanlije vratile, pivarski majstori su se preselili u Zemun i Pančevo odakle je pivo nastavilo da dolazi u Beograd.

Kada je uspostavljena Kneževina Srbija, počinju da se podižu ručne pivare i u Srbiji. Kao prva pivara se navodi pivara Johana Vajhapla u Beogradu 1840. Ona je brzo prestala sa radom, usled smrti vlasnika. Sledeću pivaru je podigla kneginja Ljubica Obrenović koja je bila izgrađena tokom 1840/1841. i koja se nalazila na uglu današnjih ulica Admirala Geprata i Balkanske.

Bila je poznata pod imenom „Kneževa pivara“ i uz nju se nalazila kafana i velika bašta. 1865. godine nju je u zakup uzeo Ignjat Vajfert, vlasnik Pančevačke pivare, i pivara je nastavila da radi sve do 1873. kada je Ignjat Vajfert zajedno sa sinom Đorđem pustio u rad prvu modernu, parnu pivaru.

Uporedno sa ovom pivarom, organizovano je i akcionarsko društvo srpskih pivara, Prvo srpsko pivarsko društvo, ali ono nije moglo da izdrži konkurenciju Vajfertove parne pivare i 1880. je ušlo u proces likvidacije. U borbi za tržište, akcionari ovog pivarskog društva su se u novinama oglašavali pozivajući se na patriotska i nacionalna osećanja svojih kupaca, nazivajući Vajferta, indirektno doduše, tuđinom.

Pivara Prvog srpskog pivarskog društva je kasnije prelazila u ruke različitih vlasnika da bi 1963. godine, zajedno sa Vajfertovom pivarom,od nje stvoreno preduzeće Beogradska industrija piva i bezalkoholnih pića, poznati BIP. Iako rivali, sudbina ih je na nepredvidiv način združila da bi ih, u današnje vreme, poništila.

U julu 2007. BIP, tačnije 51,9 odsto akcija iz portfelja Akcijskog fonda, prodato je litvansko-švedskom konzorcijumu. Međutim, privatizacija se pokazala neuspešnom, gotovo se prestalo sa proizvodnjom piva i drugog pića, i ugovor je raskinut. Sudbina BIP-a je i dalje neizvesna s obzirom da se danas nalazi u stečajnom postupku.

Nikola Krstić u svojim dnevničkim beleškama tokom šezdesetih godina 19. veka, često navodi da se častio čašom piva u beogradskim kafanama.

Pominje kafane na Topičideru i Topčiderskom putu, naročito kafanu čiji je vlasnik bio Hajnrih Smutek. Topčider je u to vreme bio izletište viđenijih Beograđana do kojeg se stizalo omnibusom, velikim drvenim zatvorenim kolima koje su vukli konji, pretečom tramvaja kojeg su po šinama, takođe, vukli konji, i koji je u Beogradu prvi put počeo da saobraća 1892.

O Topčideru, Konstantin Jireček kaže sledeće:

„U okolini Beograda najinteresantnije mesto je Topčider, skriven u prijatnoj dolini zapadno od grada. Put do njega vodi prašnjavim drumom osenčenim velikim topolama. Kada su lepi dani, uveče je drum pun kočija i jahača. Sa desne strane vidi se ravnica pokraj Save, na kojoj su bugarski baštovani razvili svoje šatore; oni u proleće dolaze da sade repu, luk, beli luk, patlidžan i drugo povrće, a u jesen se sa zaradom vraćaju kući. Naročito su vešti u navodnjavanju pomoću velikih točkova koje pokreću volovi. Njihova skloništa su vrlo primitivne nadstrešnice. Ovaj miran i vredan narod spada među najupornije vegeterijance na svetu.“

(Knjiga može da se nađe u svim većim knjižarama u Srbiji, a direktno od izdavača uz popust od 30%)

Nastavak sledećeg petka