Pod teretom neizgovorenih reči

Ideja o tome da ih nikada nećemo ni izgovoriti u nama stvara još veću teskobu. Osećamo da je tu, prisutna. Pokušavamo da ne obraćamo pažnju na nju, zamara nas, ponekada ljuti… Pokušavamo da je se rešimo,  da je izbacimo iz sebe, progutamo, premestimo na neko drugo mesto. Ponekad joj se prepustimo, predamo, trpimo, bolujemo, gušimo se, jer „verovatno tako mora“.

Sve što nismo rekli

Ima ljudi koji se hvale da su „bez dlake na jeziku“. Sve što misle to i kažu. Smatraju da je sve drugačije od toga prevara, foliranje i laž. Dakle, oni su pošteni, iskreni, ispravni, pa ako vam se ne sviđa ono što od njih možete da čujete, to je vaš problem. Problem je i što od njih svašta možete da čujete. A posebno je pitanje zašto bi drugi morali da znaju baš sve što oni misle, zašto je njihovo mišljenje toliko važno da ih dele uvek, svuda i sa bilo kim?

Ima i onih koji želeći da pomognu, budu dobri i od koristi , uvek u pozitivnom kontekstu, stalno nešto govore drugima, imaju da kažu nešto povodom toga, da daju svoje viđenje, iznesu svoj stav. Oni svoje reči, svoje mišljenje, preterano iznose, prosipaju svoje znanje gde god se nađu, zasipaju savetima. Govore puno, ali od onog što vi želite da čujete možda ne dobijete ništa.

Ima ljudi koji se trude da uvek i sa svima budu ljubazni, da iz njih ne izađe ni jedna reč koja bi nekog povredila, uvredila, dovela do toga da se oseća loše. Ukoliko pomisle da je do toga ipak došlo, reči izvinjenja i pokajanja lako iz njih izlaze, što im kao dobrom anđelku, koji je za trenutak dotakao zemlju pa se isprljao, vraća čistotu i sjaj, kako bi  nastavili dalje ne dotičući nikoga zapravo.

Ima i onih koji se vrte po celu noć i kako pevač kaže „čuvam noć od budnih, pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam“. To je tek muka. Sva sreća ovaj teret ume kraće da traje. Više se ljutimo na sebe što nismo odreagovali u pravom trenutku, što nisam bio mudriji, hrabriji, pametniji. Uvek se setimo kada prođe voz. „A baš bi bilo dobro da sam mu skresao, da sam mu odbrusio.“ Sad, šta ćeš, vrti se po krevetu, proći će, drugi put ćeš možda biti brži.

Ćutanje

„Najgore je kada ljudi ćute, kada se ne razjasne, pa svaka sumnja ima pravo na život i moja i tvoja“, kaže M. Selimović.

Nekad ćuti partner, ćute roditelji, deca… uvek neko važan. Tačno možemo da prepoznamo momenat kada je trebalo nešto da izgovorimo ali nismo, kad je trebalo da nešto čujemo ali nije ništa rečeno, zapamtili smo nekoliko sekundi tišine.

Različiti su razlozi i načini na koji ljudi zadržavaju za sebe ono što bi trebali ili  misle da su trebali da izgovore. Ponekad mislimo da se to podrazumeva, najčešće prema najbližima. Nekada pomislimo da nije pravi trenutak, ima dana… nekada jednostavno nemamo hrabrosti.

Različiti su razlozi i načini na koji ljudi zadržavaju za sebe ono što bi trebali ili  misle da su trebali da izgovore. Ponekad mislimo da se to podrazumeva, najčešće prema najbližima. Nekada pomislimo da nije pravi trenutak, ima dana… nekada jednostavno nemamo hrabrosti.

Da se vratimo na citat. Takvo ćutanje je mnogima asocijacija na partnerske odnose, razmirice, ćutanje koje može trajati danima i godinama. Nekada se ljudi i deset godina posle razvoda braka razljute kada govore o njemu /njoj, a ne pada im na pamet da mu se obrate direktno. Emocije su i dalje tu kao da su se juče rastali, ali ne one zdrave, već one koje razjedaju i glođu. Ako svaka emocija ima svoje trajanje, kako im uspeva da budu ljuti na nekog deset godina? Bez kontakta, bez novih sadržaja, bez novih konflikata. Na pitanje šta biste mu/joj rekli? Odgovaraju: „Njemu? Ništa. Ne želim da ga vidim, ni kada bismo se negde sreli nije zaslužio  da mu se uopšte obratim.“ I tako, narednih nekoliko godina sve neizgovoreno može nositi sa sobom. Izgovara se, ali na drugom mestu, ponekad. Tada izađu reči bola, povređenosti, poniženosti, razočaranosti, ljutnje… Računaju bolje je zadržati ih za sebe ili reći nekom drugom, nego ispasti slabić, priznati da si bio naivan, da si voleo, da si se nadao. Proganjaju nas te misli, osećanja, ne puštaju, odnosno mi ne puštamo njih. Ako ih pustimo, to će možda značiti da smo zaboravili ili ne daj Bože oprostili. A taj koji nas je povredio više ne bi bio loš, a to nije tačno. Jer on se nije pokajao, nije popravio… Pobrkani lončići uzroka i posledica u kome se vrtimo u krug, živimo i nosimo sa sobom težinu. U pokušaju da održimo sliku onog drugog kao čistog zla, a sebe kao nevinu žrtvu. A nije baš tako. Teško je kada treba da se razume onaj drugi, da se probudi ono ljudsko. Oprostite čak iako se ne traži oproštaj, čak iako nema izvinjenja ni pokajanja, iako ste pretrpeli veliku štetu, iako ta osoba i dalje misli da je u pravu, i opet bi učinila isto. Jedini način da se rešimo ovog tereta jeste da oprostimo, i sebi što smo možda videli a nismo rekli.

Kada nemam više kome da kažem

Kada onaj kome su reči namenjene nije više tu. Nije više  među nama ili nije više sa nama, pa mu ne možemo reći i da hoćemo, težina neizgovorenih reči postaje još teža. Kajanje i krivica još snažniji, ljutnja još žestija, tuga još tužnija. Ima i onih koji su mudri i svesni da prepoznaju i iskoriste trenutak, pravo vreme da kažu sve što bi im stajalo na duši. Imala sam prilike da radim sa članovima porodica obolelih od raka. Kada bi došao član porodice obolelog u terminalnoj fazi bolesti, već u fazi tugovanja i oplakivanja, moj zadatak bi bio vratiti je u sadašnjost, u kojoj je draga osoba još živa, može da vas čuje, možete da joj kažete sve što bi vam bilo žao da niste izgovorili, kada više ne bude tu. I to je pomagalo. Poslednji dani nisu provedeni u suzama i tugovanju nad osobom koja je još uvek živa, već u ljubavi, razmeni, toplini, dodiru i zahvalnosti. Iznenadni odlasci stvaraju krivicu kod onih koji ostaju, zato što im nisu rekli ili zato što su im rekli nešto drugo, možda su se posvađali i izgovorili nešto sasvim drugo. Da smo znali, ali nismo… Zato, kažite onima koji su tu , dok su još tu, svoje misli, svoje strahove, izrazite zahvalnost i praštanje, tražite oproštaj.

Reči koje se najteže izgovaraju

Reči koje se najteže izgovaraju, za kojima najviše žalimo što ih nismo rekli i za kojima najviše žalimo što ih nikada nismo čuli: hvala ti, volim te, izvini, verujem u tebe…

Reči koje se najteže izgovaraju, za kojima najviše žalimo što ih nismo rekli i za kojima najviše žalimo što ih nikada nismo čuli: hvala ti, volim te, izvini, verujem u tebe…

Hvala ti. Hvala ti što te imam. Hvala ti što postojiš. Hvala ti što si pored mene. Hvala ti …

Detetu, šta ima detetu da se zahvaljujem, pa ja sam ga rodila, ja sam ga stvorio. On treba meni da bude zahvalan, što se mučim i trudim i što ima krov nad glavom. A to dete, šta ima roditelju da se zahvaljuje i ono, kad se tu nikom nikom ne zahvaljuje, tu smo gde smo, kaže se hvala kad ti neko dođe u goste i donese  čokoladu da ljudi vide da si kulturan i da su te roditelji lepo vaspitali.

Volim te. Kaži detetu, ali samo kad spava, tako se govorilo nekad… Vremena su se malo promenila, mladi roditelji pokušavaju da isprave ovaj defekt roditeljstva, ali i svoj defekt kao odraslog deteta koje nikada nije čulo od svojih roditelje to „volim te“. Logika je na njihovoj strani jer ne moraš da govoriš detetu da ga voliš, kad se to zna, normalno je da ga voliš, pobogu koji roditelj ne voli svoje dete. A i ako kažeš jednom, zašto bi to govorio ponovo, kad svi već znaju. Najvažnije je da održiš autoritet, da ti se ne popnu na glavu, da budeš malo na distanci, kako će inače da te slušaju, kako da te poštuje  ako vidi tvoju slabost? A ispoljavanje emocija je slabost? Sada radimo na toleranciji pa smo malo tolerantni na ispoljavanje emocija, možemo i to da izdržimo. A izvini, taman posla da priznam da sam pogrešio, ako sam to vidiš šta ima da se izvinjavam, pa tu tek od autoriteta nema ništa. Šta će onda biti od mene kao roditelja, a tebe kao deteta? Zato kod nas psihologa dolaze ta deca, koja sada imaju svoju decu i traže način da oproste roditeljima greške, uglavnom kojih nisu bili svesni, za koje se nikada nisu izvinili, niti će. Traže potvrdu da su voljeni i vredni ljubavi. Kako oprostiti? Ima načina. Nije lako, ali nije nemoguće. Ako želimo da olakšamo teret koji nosimo sa sobom, teret onih reči koje nikada nismo čuli, od nama važnih ljudi, a želeli bismo da čujemo.

Verujem u tebe

Koliko bi nam život bio lakši da ne nosimo teret neizgovorenog „verujem u tebe“. Gde bismo stigli, u šta bismo se upustili, kako bismo izgledali, u kojem društvu bismo bili? Izgleda da je ovo baš moćna rečenica. Šteta što su je retki čuli od svojih roditelja, onda kada je trebalo. I dalje su retki, prepoznaju se, vidimo ih, zavidimo im. Kao da im sve ide lako, kao da imaju neki žig koji ih štiti od posustajanja, od loše energije, od sumnje u sebe, bezvoljnosti, stida, od zavisti drugih. Njih to ne dotiče. Dok su ovi drugi, pod teretom, žigosani isto i ma koliko se trudili uvek imaju trag sumnje, samokritike, zadrške, jer možda ipak nešto ne pripada njima, nisu za to rođeni. Nema mnogo veze sa rođenjem, sa zvezdama, niti genetikom, ali ima sa vaspitanjem. Sa potrebom da onaj veliki i moćan, voljeni i poštovan, kaže te čarobne reči i oduva sve sumnje.

Pozitivna psihologija kaže da govoriš sam sebi afirmacije, pozitivne tvrdnje. Ako je neko probao može da izmeri koliko puta je potrebno sam sebi da kažeš da si vredno biće, da veruješ u sebe, da zaslužuješ uspeh… da bi nadomestio onu tišinu, ono samo jednom da si čuo „možeš ti to, verujem u tebe“.

Ako ste roditelj, izgovorite ove magične reči svom detetu u pravom trenutku i na pravom mestu . A svom unutrašnjem detetu pomozite, prvo oprostite roditeljima što nisu verovali u vas, a onda se izvinite svom unutrašnjem detetu što ste im poverovali da niste dovoljno sposobni, da ste lošiji od drugih. Onda možete da kažete sebi „verujem u sebe, mogu ja to“.

Nemojte biti loš roditelj sami sebi. Ima reči koje nismo čuli od drugih, one bole. Ali ima reči koje nismo nikada izgovorili sami sebi, jer još više bole. Boli priznanje da se nismo voleli dovoljno, da se nismo poštovali i podržavali dovoljno. Jeste bolno, tužno, ali je i lekovito.

Kada reči ne mogu da „dobace“

Da bismo izrazili emocije moramo imati osećaj za vreme, ali i za mesto. Nekada u odnosu ne postoji mesto za ove reči, taj prostor je izmešten negde van odnosa. Pa i kada jedna strana želi da se ispolji osećanja, nema gde. Ima doživljaj da bi svaka takva reč završila negde van, u autu. Određene karakteristike odnosa ne dozvoljavaju da se tako nešto izgovori. Nedostaje otvorenost i bliskost. Nekim osobama to odgovara, jer bolje je da nema takvih izjava ma koliko ih je lepo čuti, jer onda postoji prostor i za neke druge koje ne želimo da čujemo. Ko zna šta bi tu sve moglo da se ispolji, da se izgovori, zato je bolje da ne otvaramo Pandorinu kutiju i pravimo se da je sve već rečeno. Površnost je kud i kamo bolja, bezbednija. U odnosu u kome nema bliskosti nema ni prostora u kome može da se izgovori „izvini“, i „volim te“. Ne može da se „dobaci“ do onog drugog. Bliskost podrazumeva i hrabrost. Zar je toliko opasna da nam treba hrabrost? Opasnost je u pokazanoj slabosti, osetljivosti, šta ako se ogolim i pokažem onakvim kakav jesam pa se to drugome ne svidi… ovako je bolje, imam svoju sigurnu kućicu pa ili mogu ja da budem taj koji napušta ili mogu da budem na distanci, nekad manjoj nekad većoj, ali sigurnoj. Pa ako budem napušten to neće imati nikakve veze samnom jer me nisu ni videli onakvim kakav jesam.

Budite iskreni prema sebi, i slobodni da pokažete sebe. Snažni su oni koji mogu da ispolje slabost. Oni koji vas vole voleće vas, oni koji vas ne vole neće. To će uvek biti tako. Zahvalite se nekome što je u vašem životu, kažite nekome da ga volite čak iako to već zna, oprostite i tražite oproštaj od onih kojima je vaš ponos naneo štetu i bol.

Marijana Vilimonović, dipl. psihološkinja

Life coach master, savetnica OLI integrativnog psihodinamskog metoda, autorka i voditeljka radionica i predavanja iz oblasti partnerstva i roditeljstva

email: [email protected]

060/369-55-09