Pokušaj posthumne istorijske pravde: Da li su nemački zločinci odgovarali za streljanje u Kragujevcu?

– Istraživanje je trajalo protekle dve godine i, uglavnom, je bilo fokusirano na nemačke izvore – dokumentaciju koja je bila nedostupna našim istraživačima, kaže Nenad Karamijalković, dodajući da je u pitanju sudska i tužilačka građa iz Nemačke povodom procesuiranja dvojice ratnih zločinaca najodgovornijih za streljanje u Kragujevcu, majora Ota Deša i Paula Keninga.

Po njegovim rečima u javnosti se veoma malo (često i pogrešno) zna da su oni uopšte i bili procesuirani u Nemačkoj, šta je sadržala tužilačka dokomentacija, kakva su bila svedočenja i šta se na kraju desilo. Da li su bili na sudu, da li su kažnjeni i ako nisu, zbog čega nisu? Odgovore na sva ova pitanja Karamijalković je pokušao da odgonetne u svom istaživanju.

Kragujevačka tragedija iz oktobra 1941, kao jedan od najvećih zločina nemačkih trupa u Drugom svetskom ratu (sa izuzećem Holokausta, streljanje u Šumaricama 21. oktobra 1941. predstavlja najveći zločin Vermahta nad civilima u jednom danu), ne može imati svoj epilog dok se ne ispune tri uslova: identifikacija žrtava, verifikacija sudbine zločinaca i nedvosmisleno kajanje nemačke i austrijske države za masakr, izričit je za Danas autor istraživanja Nenad Karamijalković.

Prvi uslov je pretežno, po njegovim rečima, ispunio istoričar Staniša Brkić svojom monografijom „Ime i broj”. Drugi uslov je značajno ostvario antropolog Viktor Bejatović svojom knjigom „Lepeza smrti” i naučnim člancima koji su je sledili, a on pokušava da ga zaokruži svojim istraživanjem, dok je treći uslov samo načet izvinjenjem zamenice predsednika Bundestaga Klaudije Rot 2021. godine u Šumaricama.

Racija u Kragujevcu Foto: Muzej Jugoslavije

Streljanje u Kragujevcu Foto: Muzej „21. oktobar”

– Trojica hijerarhijski najodgovornijih za Kragujevački masakr su general Franc Beme (doneo zlokobnu naredbu „100 za jednog”), major Oto Deš (naredio streljanja u Kraljevu i Kragujevcu) i major Paul Kenig (sproveo streljanja u Kragujevcu i okolini), podeća naš sagovornik.

General Beme: Austrijska osveta za „slomljene zube u maloj Srbiji”

Franc Fridrih Beme rođen je 15. aprila 1885. u Celtvegu u Austriji. Učestvovao je tokom Prvog svetskog rata na brojnim frontovima (u Poljskoj, Rusiji, Italiji, Francuskoj), stekavši značajno vojno iskustvo. Iako nije bio na srpskom ratištu, svakako je znao, kao i svaki Austrijanac, za sramotne poraze njegove vojske u Srbiji 1914. i 1918. godine.

– Takođe, trauma ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu i poniženje raspada moćnog viševekovnog Austrijskog (tada Austrougarskog) carstva, koje je slomilo zube na maloj Srbiji i svelo se 1918. na državu manju od kumanovske Srbije, ostavili su neizbrisiv trag u sećanju Austrijanaca i generisali gotovo patološku mržnju prema Srbiji i Srbima, navodi Karamijalković.

Osim toga, malo je poznato da je Beme, zajedno sa još jednim srpskim krvnikom iz 1941, Valterom Hinghoferom, komandovao narodnom milicijom nove Nemačke Republike Austrije, osnovane novembra 1918. nakon raspada Austrougarske, i to upravo tokom graničnih sukoba sa srpskom vojskom, koja je prodrvši u Sloveniju pokušala novoj Kraljevini SHS da pridruži Štajersku i Korušku.

Akumuliran bes prema Srbima iz Prvog rezultirao zločinima u Drugom svetskom ratu – Franc Beme Foto: Vojni arhiv Nemačke u Frajburgu

Bemeova naredba o odmazdi 100 za jednog Foto: Muzej „2. oktobar”

Franc Beme na Nirnberškom procesu – zvanična fotografija sa Nirnberškog procesa za ratne zločine

– Sav taj akumulirani animozitet prema Srbima došao je do punog izražaja u Drugom svetskom ratu. Drugim rečima, upravo su Austrijanci delovali posebno nasilno u Srbiji 1941, pritom se pozivajući na diskurse uspostavljene 1914-1919. kako bi objasnili svoju surovost, zapravo kako bi je racionalizovali i opravdali. Iako svakako nisu bili jedini u tom pogledu, pa ipak, Franc Beme i Valter Hinghofer se posebno ističu jer su bili na pozicijama posebne moći, koju su koristili na posebno monstruozne načine, zaključuje on.

– Nakon gušenja srpskog ustanka tokom jeseni 1941. i likvidacije oko 20.000 ljudi, Beme je prekomandovan na druge pozicije i lokacije. Početkom 1945. bio je komandant nemačkih oružanih snaga u Norveškoj. Nakon rata, od oktobra 1945. postaje ratni zarobljenik britanskih snaga. Biva pritvoren najpre u južnom Velsu, pa u Londonu, a potom i u Nirnbergu, gde mu je planirano suđenje u tzv. Talačkom procesu. Međutim, pre samog početka suđenja izvršio je samoubistvo 29. maja 1947, skokom sa 4. sprata zatvora, podseća na poznate činjenice Karamijalković.

Pak, njegovo istraživanje je fokusirano na one, manje poznate, posleratne sudbine Deša i Keninga.

Oto Deš: Ugledni stomatolog pobegao i Rusima i preminuo u krevetu

Oto Deš je rođen 22. aprila 1891. u Ašafenburgu kod Frankfurta, gde je radio kao zubar. Dolazio je iz jedne od najbogatijih i najuglednijih nemačkih porodica. Naime, njegov otac Johan Deš smatra se jednim od suosnivača industrijske proizvodnje odeće u Nemačkoj, a oblast Ašafenburga je u prvoj polovini 20. veka postala jedan od centara industrije odeće u Evropi. Po Dešovima je jedna od glavih ulica u Ašafenburgu dobila ime, što je i danas slučaj.

– Samim tim, možemo zamisliti koliku zaštitu je imao sam Oto Deš posle rata, odnosno po formiranju Savezne Republike Nemačke. Inače, često se u dokumentaciji Deš javlja sa dve doktorske titule, od kojih se jedna zapravo odnosila na medicinsko zvanje (doktor stomatolog), a druga na akademsko zvanje (doktorirao je 1922. na Univerzitetu u Hajdelbergu sa temom „Razvoj nemačke industrije papira i celuloze, uzimajući u obzir industriju belog papira i celuloze u Ašafenburgu na Majni”), kaže Kramijalković.

Kao rezervni oficir Deš je imao je na početku rata čin majora, potom potpukovnik i pukovnika od 1. decembra 1942. Službovao je na Balkanu, u Nemačkoj i Mađarskoj, a na kraju rata je 1. marta 1945. poslat na specijalnu operaciju u Kurlandiju (danas deo Letonije), gde se 200.000 nemačkih vojnika našlo u okruženju Crvene armije.

– Većina ih je bila zarobljena na kraju rata i odvedena u logore širom Sovjetskog Saveza, odakle se nije vratila, ali je Deš ipak uspeo da pobegne. Živeo je mirno nakon rata, da bi tek nakon upita i intervencije iz SAD-a (od profesora Karla Landauera sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji) Centralna kancelarija državnog pravosuđa za istraživanje zločina nacionalsocijalizma u Ludvigsburgu povela preliminarnu istragu protiv njega 1962. godine, a istovremeno i protiv Paula Keniga. Konačno je lociran i ispitivan 1969. godine, a 1971. je pripremljena i optužnica protiv Deša, ali se od iste odustalo zbog teške bolesti optuženog. Oto Deš preminuo je u gradu Hemau 14. januara 1972, ne odgovaravši za svoj zločin u Kraljevu i Kragujevcu, posle više od pola veka otkriva u svom istraživanju sagovornk Danasa.

Paul Kening: Arognatni i pompezni profesor teologije izbegao ruku pravde

Paul Kenig je rođen 26. februara 1886. u Lipersdorfu, da bi potom živeo u mestu Cvikau u Saksoniji, u Istočnoj Nemačkoj, gde je radio kao profesor protestantske teologije u državnoj gimnaziji Robert Šuman. Kao i Deš, započeo je rat kao rezervni oficir u činu majora, pa potpukovnika i na kraju pukovnika od 1. maja 1944.

– Nažalost, njegov vojni dosije nije sačuvan, kao nijedna raspoloživa vojna fotografija, pa do danas ne znamo kako je izgledao. Nakon povratka sa istočnog fronta (iz Ukrajine) završio je u bolnici u Cvikau usled nervnih problema 8. septembra 1944, da bi 14. oktobra bio pušten na rehabilitaciju. Proveo je naredna dva i po meseca u dve banje, da bi početkom 1945. bio pušten kući i do kraja rata više vojno angažovan, nastavlja da iznosi podatke Karamijalković.

Posthumna istorijska pravda za zločine na teritoriji Srbije i bivše Jugoslavije u Drugom svetskom ratu – Nenad Karamijalković Foto: Z. S. M.

Plakat sa predavanja u Muzeju „21. oktobar” u Šumaricama

U Cvikau 17. aprila 1945. ulaze američke trupe, da bi nakon sporazuma zapadnih saveznika sa Sovjetskim Savezom grad predali Crvenoj armiji 30. juna 1945. Viktor Bejatović je utvrdio na osnovu lokalnog imenika da je Kenig boravio na svojoj adresi prvih posleratnih godina, te ga zadnji put nalazimo u imeniku grada Cvikaua za godinu 1947/48.

– Dalja sudbina mu nije poznata, posebno nakon što je stavljen i na listu ratnih zločinaca UN-a 1948. godine. U međuvremenu, u Srbiji su se javile mnoge lažne priče o Kenigovoj smrti, od kojih neke uporno egzistiraju i dan-danas. Potraga za njim od strane specijalnog tužilaštva u Ludvigsburgu u periodu 1962-1975. nije dala rezultate, pa se na kraju odustalo od njegove optužnice, pripremljene 1971. godine. Samim tim, možemo sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da je i on izbegao ruku pravde, zaključuje on.

O karakteru ovog krvnika, po njegovim istraživanjima, možda najbolje govori svedočanstvo Maksa Ervina Kelera, jednog od pripadnika Kenigevog 1. bataljona 724. puka, datog u kriminalističkoj policiji u Sarsbrikenu 18. oktobra 1972: „Keniga pamtim kao arogantnu i pompeznu osobu. Po prirodi je bio cinik i imao je patološku potrebu da sebe uvek stavlja u prvi plan. Nije imao previše razumevanja prema civilnom stanovništvu. Njegovo ponašanje bilo je zapravo u potpunoj suprotnosti sa njegovom profesijom, jer je bio teolog”.

Botaničar zagovornik rasnih zakona i sterilizacije „nepodobnih” nije ni procesuiran

Na kraju, u razgovoru za Danas, Nenad Karamijalković se kratko osvrnuo i na ostale komandno i terenski odgovorne za Kragujevačku tragediju: Vilhelm Kajtel, načelnik Vrhovne komande Vermahta, osuđen je na smrtnu kaznu u Nirnbergu i obešen 16. oktobra 1946. godine.

Vilhelm List, komandant nemačkih snaga jugoistoka, osuđen je u Nirnbergu 1948. na doživotnu robiju.

– Pušten je na slobodu samo 4 godine kasnije zbog lošeg zdravlja. Uprkos tome, živeo je još 19 godina i umro 1971. u 92. godini života, nabraja on.

Paul Bader, komandant Više komande za posebnu upotrebu u Srbiji i NDH, umro je 28. februara 1971. u 88. godini života, tokom preliminarne istrage protiv njega tužilaštva u Regensburgu.

Hajnrih Borovski, komandant 704. pešadijske divizije, umro je 8. aprila 1963. u 83. godini života bez suđenja.

Adalbert Lončar, komandant 724. pešadijskog puka, zarobljen je 1945. od strane partizana i dve godine kasnije osuđen na smrt. Kazna je sprovedena vešanjem 27. februara 1947. u Beogradu.

Paul Hofman, komandant 717. divizije, umro je 10. oktobra 1979. u 94. godini života. Preliminarna istraga tužilaštva u Regensburgu protiv Hofmana obustavljena je 1971. zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Živeo je još 8 godina nakon toga.

Fric Fidler, komandant 3. bataljona 749. puka, zarobljen je na istočnom frontu i umro u ruskom zarobljeništvu u Sibiru 8. juna 1948. godine.

Rudolf Berg, komandant tajne policije, zarobljen je od strane partizana 1945. i dve godine kasnije osuđen na smrt. Kazna je sprovedena vešanjem 19. marta 1947. godine.

Ginter fon Bišofshauzen, krajkomandant Kragujevca, umro je 6. maja 1972. u 83. godini života. Istraga protiv njega je obustavljena 1971. zbog nedostatka dokaza, odnosno zbog njegovih pokušaja da spreči streljanje civila u Kragujevcu kao mirnom gradu, tj. zalaganja da se odmazda izvrši u selima i Gornjem Milanovcu, kao „leglima razbojnika”.

Dr Valter Cimerman, Ortskomandant Kragujevca, umro je 30. juna 1980. u 89. godini života bez suđenja. Kao doktor biologije podržavao je rasističke Nirnberške zakone i zagovarao sterilizaciju nepodobnih, ali je nakon rata 1954. postao direktor Instituta za primenjenu botaniku u Tibingenu, a onda i profesor emeritus 1960. godine.

– O svim navedenim saznanjima planiram u narednom periodu da upoznam što veći broj građana u Srbiji, predavanjima sličnog tipa, a potom i sublimiram ista u budućoj publikaciji, uz istovremeno poklanjanje prikupljene dokumentacije Muzeju žrtava genocida i Muzeju „21. oktobar”. pre svega one do sada neobjavljene iz Centralne kancelarije za istraživanje zločina nacionalsocijalizma u Ludvigsburgu. sa ciljem da se i dalje nastavi istraživanje ove građe. Ne samo zbog pomenute trojice zločinaca već i ostalih koji su počinili zločine na teritoriji Srbije i bivše Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, završava razgovor za Danas Nenad Karamijalković.

Rezultate svog istraživanja, kao što je Danas i najavio, Karamijalković je izneo prošle nedelje u Muzeju „21. oktobar” u Šumaricama na predavanju „Zločin i kazna? – Sudbina oficira Vermahta odgovornih za Kragujevački masakr 1941”, kada je istovremeno prikazan i dokumentarni film „Dva lica rata” reditelja Zorana Dobrića, u produkciji austrijske državne televizije.

Za Hitlera i Bemea Srbi i Sloveni su bili samo „divljač za odstrel”

Za dopunu ove priče o animozitetu prema Srbima savršeno je poslužio još jedan Austrijanac – Adolf Hitler i njegova nacistička ideologija.

– Drugim rečima, nacistička revolucija bila je daleko šira od samog Holokausta i mržnje prema Jevrejima. Njen drugi cilj je bio da eliminiše gro Slovena i tako stvori životni prostor za Arijevce. Namere Rajha bile su uništenje do 30 miliona Slovena u okupiranim državama (toliko ih je otprilike i stradalo u Drugom svetskom ratu, tj. pola od svih poginulih). Među Slovenima, Hitler je možda posebno negativan sentimen gajio upravo prema Srbima, ističe autor istraživanja.

Herman Nojbaher, specijalni nemački izaslanik za Balkan, u svojim memoarima beleži: „Hitler je pripadao upravo onoj vrsti Austrijanaca koja od godine 1914. ima snažni anti-srpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i poraza u Prvom svetskom ratu”.

– Sve navedeno najbolje ilustruje Bemeova naredba od 25. septembra 1941. Obraćajući se svojim oficirima i vojnicima, Beme kaže: „Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom, u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba – muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer, koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo”, citira naš sagovornik.

Pomenuti Nojbaher navodi: „Srbi su tako postali divljač za odstrel, koju je svako mogao nekažnjeno da progoni i ubija”.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Važan i neizostavan dokument jugoslovenske popularne kulture: Monografija grupe „Smak”

Petar Mošić predstavlja samostalnu izložbu – „Spavači“

Priča o ugnjetavanoj ženi jedna od najgledanijih u istoriji italijanske kinematografije: Film „Uvek postoji sutra” u kragujevačkom SKC-u

„Od betona do kanona” i „Neispričana priča”: Dani Milutina Milankovića u Istorijskom arhivu Šumadije