Poseta psihoterapeutu krije se od okoline, ali i od porodice

Zašto je poseta psihoterapeutu i dalje tabu tema u Srbiji?

Prvo zato što ljudi ne razlikuju psihoterapiju od psihijatrije. Da bi čovek bio psihijatar mora da završi medicinski fakultet i prođe tu specijalizaciju. Psihijatri se bave teškim kliničkim slučajevima tj. psihozama i imaju jedini pravo da koriste medikamente u lečenju tih ljudi. Niko zbog bračnih problema nije išao kod psihijatra ili zbog anksioznosti od korone. Pošto ljudi nisu dobro informisani onda se misli da to sve rade i psihoterapeuti. Psihoterapeuti mogu da rade i sa kliničkim slučajevima, ali tek nakon psihijatra. On je primaran i on daje terapiju, a osoba pored toga ide od psihoterapeuta na podršku. Dakle mi smo u takvim slučajevima ispomoć da pacijent istraje u terapiji ili da se suoči sa problemom dublje.

Ipak, građani i dalje utišavaju glas kada govore o poseti psihoterapeutu. Zašto?

Zavisi od osobe do osobe. Neko dolazi transparentno i hvali se kod drugih kako ide na psihoterapiju. Ima nekih koji dolaze i zbog škakljivih stvari poput porodičnih problema ili preljube. Neko dolazi zbog intimnog problema i ne želi da se to zna sa strane. Zato im kažemo da ako se sretnemo na ulici oni se nama prvo javljaju ne mi njima jer klijent ima pravo na svoju intimu i na to da li želi da se zna da on posećuje psihoterapeuta ili ne.

 Loading ...

Da li na to ima uticaj i reakcija porodice?

Ljudi u dvadesetim, tridesetim godinama su se edukovali i oni znaju šta je psihoterapija, ali im nije lako da to podele sa svojim roditeljima koji su u pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim jer je to generacija koja uopšte nema svest o psihoterapiji. Oni to ne podele sa roditeljima jer misle da oni to neće razumeti, neće im dati podršku ili će se uplašiti šta je to sa njihovom decom. Takođe, zaziru i od komentara okoline i to pogotovo u manjim sredinama.

Zbog kojih problema ljudi najčešće dolaze kod Vas?

Zbog bračnih problema i partnerskih odnosa, problema sa decom, krizama u fazama životnog ciklusa. Ljudi dolaze i zbog anksioznosti, raznih vrsta fobija i depresivnih epizoda koje kratko traju jer je za depresivni sindrom koji je trajniji potreban psihijatar. I sportisti se javljaju jer oni imaju specifične probleme.

Mi ne dozvoljavamo sebi da budemo neraspoloženi, nezadovoljni nečim, pa ne mora uvek da se bude srećan. Biološki je i nemoguće da nam nivo dopamina tj. hormona sreće stalno bude na najvišem nivou, on mora da varira u toku dana. Moramo da dozvolimo i sreću, ali bez odlaska u euforiju, ali i tugu bez padanja u depresiju.

Kakva osećanja je pandemija virusa korona izazvala kod ljudi i šta će ostaviti za sobom?

U osnovi onoga što je korona izazvala je strah, anksioznost, neizvesnost, strepnja, iščekivanje. Tome su doprinosile i sve spoljašnje informacije, ali i neznanje naučnika o virusu u početku pandemije. Kad se sve ovo sabere proizvelo je kombinaciju emocija koje su se suštinski projektovale kroz neku vrstu anksioznosti od pandemije. Kada ovo prođe, takođe može da ostavi neke traumatske posledice i sigurno će ostaviti jedan proces u periodu adaptacije da se vratimo na neku normalu. To više nikada neće biti normala kao što je bila nekada pre jer sada imamo ovo iskustvo i plašićemo se da ponovo ne dođe neka pandemija.

Da li su Vam se tokom ove godine javljalo više klijenata tražeći seansu?

Pored ostalih oblasti kojima se bavim, ja sam usko specijalizovan za porodičnog psihoterapeuta, tako sam mnogo više to počeo da radim od kako je počela korona. Zato što se pokazalo da korona nije napravila problem ljudima koji su imali korektne odnose u porodici i sa partnerom, već im je baš pomogla da te veze učvrste. Međutim u onim porodicama koje su imale konflikte i nerazrešene probleme korona je samo dodatno pogoršala odnose jer oni nisu bili spremni da 24 časa provode u kući sa porodicom. Ranije su te konflikte oni izbegavali time što su bili razdvojeni, dok su u izmenjenim uslovima svađe bile sve češće.

Koji su to saveti koje biste uputili našim čitaocima da lakše prevaziđu krizne periode?

Glavni savet za ovakve situacije, ali u “normalnim” okolnostima je ne praviti nikakve dugoročne planove. Ne znamo hoćemo li se razboleti ili ne, da li će granice biti otvorene ili neće, hoćemo li moći da putujemo i slično. Treba postaviti samo konstruktivne planove za budućnost, a zapravo praviti dnevne i nedeljne planove jer se stvari odvijaju kako treba ako se usmerimo na dnevne zadatke i njih ispunjavamo.

Možete poraditi i na tome kada odlazite u krevet odnosno da pokušate da rano legnete, ali i rano ustanete. To vam može pomoći da iskoristite dane i imate dosta vremena, kao i da uspostavite regularni ritam sna.

Treba da budete dobro informisani o simptomima virusa korona i da znate šta treba da preduzmete ako ih osetite. Imali vi poverenja u krizni štab ili ne, treba da znate bar tri, četiri simptoma kako ne biste umislili da imate virus i bespotrebno se testirali ili nervirali.

Ako imate neki problem, strah, obratite se nekome za pomoć.

Sve informacije sa društvenih mreža i vesti u vezi virusa i mera svesti na nivo informisanja. Toliko da znate da li su tržni centri ili restorani otvoreni ili ne. Ne dozvolite da na vas utiču neke teorije zavere i birajte izvore svog informisanja.

Treba da se posvetite svom zdravlju. Niko nam nije zabranio da šetamo ukoliko smo na distanci od drugih ljudi. Korona i karantin ne mogu da nam budu izgovor da jedemo samo lošu hranu, već da povedemo računa o tome šta jedemo.

Održavajte komunikaciju sa prijateljima. Putem poruka i video poziva ili šetnjom dok ste na distanci.

Nova godina je, treba postaviti neke želje za sebe u narednoj godini, ali ne da to budu zacrtane želje zbog kojih ćete se razačarati ako ih ne ostvarite, nego konstruktivne želje za budućnost. To je velika razlika od pukog maštanja o budućnosti.

Glumac Entoni Hopkins ima jako dobru izreku: „Ne očekujem ništa, prihvatam sve“. Ovaj pristup je dobar jer ako se desi dobro, ja to nisam očekivao i mogu samo da se iznenadim, ako se desi loše pa ja sam sebe već u startu jednim delom pripremio na to. Niko nam ne garantuje da će sve biti onako kako smo isplanirali.

Treba i da razmišljate o svemu ovome. Postavite sebi pitanje kako ću se ja prilagoditi kad se sve ovo završi? Šta ću ja to da radim drugačije i bolje? Kakvo iskustvo ću ja nakon ovoga da imam? Da li ću sada više da cenjim prirodu? Da li ću sad na neke male, obične stvari poput pozorišta ili utakmice da gledam drugačije?