Poslednji čas u seoskoj školi

Jedva čeka septembar, kada će krenuti u peti razred sa svom ostalom decom u svojoj matičnoj školi u Velikom Gradištu. Do tamo će svakodnevno morati da putuje. Pavle kaže da je jedini đak bio „samo dve godine“ i da je veoma dosadno bez društva za igru.

„Kakav mi je osećaj što odlazim iz ove škole? Lep! Sad ću moći da se družim“, kratko objašnjava desetogodišnjak. A na pitanje kako je do sada provodio veliki odmor, kaže: „Pa sedim i dosađujem se. Kao i uvek. Šta drugo?!“

I Pavlovoj učiteljici Maji Marinković čas sa jednim đakom nije lak. Kaže da je sve što uče prilagođeno njemu, ali da je teško održavati radnu atmosferu u situaciji u kojoj oni rade.

„On je sam i nema s kim da se uporedi, niti ja mogu da ga uporedim s drugom decom. Nema ni tog takmičarskog duha. Kad pišemo recimo sastav, on ne zna kako su druga deca napisala i koje su mogućnosti druge dece, da vidi šta treba da popravi ili da vidi koliko je dobar u nečemu. Jednostavno, fale mu deca“, objašnjava učiteljica. Kada bude ispratila Pavla u peti razred, možda će ostati i bez posla. Kaže da još uvek ne zna šta će biti s njom naredne godine, s obzirom na to da u selu nema dece koja treba da krenu u prvi razred.

Celo selo se preselilo u Trst

To nije jedina škola s jednim đakom u istočnoj Srbiji, ali je jedina koja će se naredne godine „ugasiti“, dok ne stignu novi školarci. Vladimir Marković iz Rama kaže da za svojih 90 godina nikada nije video ovako praznu seosku školu.

„Ja pamtim kada sam ja polazio u školu, mojih vršnjaka je bilo 18, a ukupno je bilo 60 đaka. Do ove godine je bio jedan. A sad neće biti nijedan. Nema dece… Nekad je Ram imao 480 stanovnika. Sad nema ni dvesta! Pre smo ovde u Ramu imali 275 krava, sad imamo jednu“, priča vremešni deka Vladimir, dok jedna baka optimistično kaže da će se deca roditi ove godine, jer je došla roda. Kad je došla prošle godine, kaže, rodilo se troje dece.

Kad je Vladimir Marković išao u školu, u Ramu je bilo 60 đaka – a sada više nema nijednog.

Iako se prostire na više od 8.000 kvadratnih kilometara, cela istočna Srbija ima nešto manje od 350.000 stanovnika. Kao jedan Niš. I to je previše, smatraju stanovnici ovog kraja, s obzirom na to da su mnogi tu samo na papiru, a zapravo žive u inostranstvu. Gotovo da nema kuće koja nema nikoga u Austriji, Italiji, Nemačkoj, dok se skoro čitavo jedno selo, Topolovnik, preselilo u Trst. Meštani, kažu, imaju čak i svoju plažu koja se zvanično zove Topolovnička plaža.

Ništa se nije pomerilo za 100 godina

Nisu samo ogromne kuće prazne, prazne su i ogromne površine obradive zemlje na plodnom tlu pored Dunava. Baku Mirjanu Nikolić zatekli smo kako se vraća sa imanja s korpom mladog krompira. „Nemam mnogo zemlje, nisam mnogo bogata. To što imam, obrađujemo. Kad imamo pare kupimo gorivo, kad nemamo, ćutimo i kopamo bez ralice, bez prskanja. Šta da radiš?!“

Meštani kažu da se i ne isplati baviti se poljoprivredom i stokom, jer cena stoke padne dok se ona uzgoji. Drugi razlog je, kažu, što nema ko time da se bavi. Sela se osipaju, a u njima su uglavnom staračka domaćinstva. LJudi nisu više radno sposobni. Takođe, odlazi se masovno u inostranstvo, a sada već postoje generacije koje su rođene u drugim zemljama i nemaju razloga ni želju da se vrate u Srbiju.

„Interesantno je da je Veliko Gradište u 19. veku imalo 3.100 stanovnika, a sto godina kasnije isto toliko. Ništa se nije pomerilo za 100 godina“, kaže istoričar Nenad Mihajlović. „Onda je izgradnjom Đerdapa, kada su potopljena okolna sela, došao poveći broj stanovnika, da bi se poslednje dve decenije broj konstantno smanjivao. Razlog je jednostavan, ljudi idu za boljim životom i uvek idu tamo gde im je bolje. I stari Latini su imali izreku ubi bene ibi patria, ili – gde mi je dobro, tamo mi je domovina.“

„Priča ovog kraja je da je stanovništvo negde šezdesetih godina počelo intenzivno da odlazi u inostranstvo“, kaže Mihajlović. „I onda su tamo ti ljudi po inostranstvu stekli nekakve imovine, veze, i onda su počeli da sa sobom odvlače i svoje rođake. Tako da je ta baza koja se nalazi u inostranstvu velika. I onda sada već u ovoj situaciji imamo čitave generacije čije su dede i babe već uveliko u penziji, žive u Beču, Trstu i slično. Dakle, imaju gde da odu, i onda im se to jednostavno otvara. Da ne pominjem naravno i devedesete, one čuvene krize kada je nestalo fabrika, kada je nestalo industrije. Znate, Gradište je imalo ranije oko 2.000 ljudi koji su radili samo u nekakvim fabrikama. Danas ovde nema nijedna fabrika. Nijedna!“

Ako se gase škole, gase se i naselja

Ipak, kaže istoričar Mihajlović, u odnosu na prethodne dve decenije nešto se znatno promenilo – ranije su roditelji odlazili u inostranstvo da rade, a decu ostavljali babama i dedama da se školuju u Srbiji. Deci su ostavljali izbor da li će potom ostati u Srbiji ili otići iz nje. „Danas odlaze kompletne porodice, roditelji vode sa sobom i decu, pa ih upisuju u nemačke, austrijske i italijanske škole. Te generacije već ne znaju ni srpski i verovatno se nikada više neće vratiti da žive ovde. To je ono što zabrinjava.“

To se najbolje vidi i po broju dece po školama koji se konstantno smanjuje. Direktor Pavlove matične škole koja se nalazi u Velikom Gradištu Dragan Mandić kaže da je jedina škola u tom mestu, „Vuk Karadžić“, 2004. imala nešto više od 1.200 đaka, pre tri godine 850, prošle 820, da bi ove godine imala 800. Pre tri godine upisana su tri odeljenja prvog razreda, a ove samo dva.

„Pored Rama, ima deset područnih odeljenja gde ukupno ide 127 učenika. U nekim školama ima do deset đaka, u nekim do 30. Smatram da, bez obzira na broj učenika, ne smemo dozvoliti da se te seoske škole gase. Jer ako se gase škole, gase se i naselja. Mi se trudimo svim silama da ne dozvolimo da ijedno naselje ostane bez škole. Trudimo se da Ram ipak ima i naredne godine učenika iz drugog sela, a one tamo 2019/2020 godine stižu u školu tri učenika“, kaže direktor Mandić.

LJudi ima samo leti i u vreme slava

Ostaje otvoreno šta će se dogoditi u naredne dve godine i da li će i ta tri potencijalna učenika u selu Ram otići u inostranstvo. S obzirom na život s malom ili nikakvom platom, u tom kraju je sve više onih koji razmišljaju gde bi otišli. Međutim, ima slučajeva da se neko i vrati. Dragiša Stokić vratio se u Veliko Gradište pošto je 15 godina radio u Bolonji. Nakon što je stekao puno iskustva u radu u vinogradu i proizvodnji vina, kupio je zemlju ispred ulaza u selo Ram i tu se bavi vinogradarstvom. Jedini je koga smo zatekli da radi u polju.

„Svi su otišli. Neko mora i da ostane da radi“, kaže Dragiša. „Ja sam kupio 15 hektara ovde, jer su ovde i u vreme Rimskog carstva i u vreme Turaka bili vinogradi. Pripremam plantažu i biće tu lepo vino. Ove godine će nam biti prvo vino. U Italiji su, pored vinograda, i restorani, i prenoćišta, ima i domaćih životinja, pa i ja ovde planiram da napravim nešto slično. LJudi dođu na Srebrno jezero, pa malo prošetaju do nas na čašu vina i uživaju u prirodi.“

Turisti i dolaze na Srebrno jezero koje se nalazi u ovom kraju. Među njima ima domaćih, ali i stranaca, tako da kraj tokom leta oživi. Oživi i tokom praznika, i u vreme slava, jer tada dolazi rodbina iz Austrije ili Nemačke. Ali veći deo godine istočna Srbija je prazna. I prazniće se i dalje, kažu meštani. Čak i desetogodišnji Pavle s početka priče otkriva nam da, čim završi školu, planira da ode, iako još ne zna gde. Kaže da mu se ne sviđa da ostane u selu, ali ni da se preseli u Gradište. Možda će u Nemačku…