Posttraumatski stresni sindom moguć kod osoba koje su preležale težak oblik korone

– Osobe koje su bile u bolnici zbog korona virusa kada opisuju svoje probleme i simptome koje imaju nakon mesec-dva od preležane bolesti, načešće kažu da ih muči san, da se bude tokom noći i da imaju košmarne snove, to liči na posttraumatski stresni sindrom, koji je karakterističan kod vojnika koji se vrate iz rata, ističe psihoterapeut.

Kako navodi, ljudi koji su preležali kovid opisuju svoje stanje, neizvesnost, atmosferu, zvukove oko njih, susret sa smrću ljudi koji su umirali oko njih, tako da je nemoguće neočekivati da to ne ostavi posledice na psihu.

Prema rečima doktora Jovaševića, to se može očekivati ne samo kod obolelih od korone veći i od drugih bolesti koje iziskuju dugačka lečenja po bolnicama gde se suočavate sa sopstvenom neizvesnošću i problemima koje nose takvi događaji.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Dnevni list Danas (@danas.rs)

– Britanci su uradili studiju kod teško obolelih pacijenata od korona virusa i zaključili su da su od neuroloških i pshijatrijskih bolesti najčešće depresija, anksioznost i poremećaj spavanja. Oni dominiraju u 80 odsto slučajeva. Mediji su zloupotrebili podatke te studije, pa se tako među naslovima moglo naći da svaka treća osoba oboli od neke psihijatrijske bolesti nakon preležane korone, što naravno nije tačno, napomenuo je doktor i podsetio da bi takve simptome izazvala svaka druga teža bolest koja traži duže bolničko lečenje i podsetio da je ovde reč ne samo o virusu već i o pandemiji.

Odgovarajući na pitanje da li je bilo pacijenata koji su mu se nakon preležanog teškog oblika korone žalili na zaboravljanje, Jovašević je rekao da nije bilo zaboravljanja konkretno, ali je bilo slučajeva gde su se ukućani žalili na promene u ponašanju svojih najbližih.

– Žalili su se da su njihovi najbliži agresivniji nakon preležane bolesti, da su nervozniji, da ono što ih ranije nije nerviralo sad ih nervira, da im se smanjio prag tolerancije, istakao je Jovašević i napomenuo da je to kod pacijenata sa težom kliničkom slikom, dok kod onih sa slabijim simptomima i kod asimptomatskih nije bilo nikakvih promena.

Psihoterapeut je rekao da se među pitanjima koja su stizala na našu redakciju kroz projekat „Pitajte psihoterapeuta“, pored onih o koroni, anksioznosti i depresiji, bila i pitanja u vezi sa adolescentima.

– Adolescencija počinje od 14. godine i traje do 19. i sastoji se od tri faze i specifična je. Karakteristično za adolescenciju jeste da je to izmenjeno stanje, pre svega biohemijsko stanje u čovekovom organizmu. U tom periodu uobičajene tehnike komunikacije kao da nemaju efakta, to je ono što roditelji primećuju i na šta se žale. Primećujem da je prag tolerancije roditelja izuzetno slab, pretpostavljam da je to zbog stila i načina života, posla i velikog pritiska, kaže Jovašević.

Prema njegovim rečima, roditelji kada dođu kući oko 17, 18 časova uveče iznureni od posla i prevoza treba da koncentrisanio saslušaju, i staloženo, jasno i fino, asertivno razgovaraju sa svojim tinejdžerom o problemima koji su ozbiljni.

– Tu dolazi do pucanja roditelja, a tinejdžeri sa druge strane uopšte nisu tolerantni, tačnije burniji su u svim tim reakcijama, tako da u pokušajima da se reše problemi nastane čitav „kurcšlus“. Za roditelje je važno da naprave sistem podrške i usmere svoje dete najpre ka školskom psihologu, zatim da oni odu kod psiholohga i zajednički naprave taktiku i način kako će da iskomuniciraju sa svojim detetom i na kraju krajeva da odu na zajedničku porodičnu terapiju, istakao je psihoterapeut i dodao da je pohvalno da sve više mladih odlazi kod psihologa i sa nima razgovara o problemima u porodici, školi, pa i o ljubavnim problemima.

Jovašević je napomenuo da nas nigde u školi – ni u osnovnoj, ni u srednjoj, pa čak ni na fakultetu, osim ako nije usko stručan, ne uče kako da komuniciramo, posebno ne kako da asertivno komuniciramo.

Uglavnom, kako kaže, komuniciramo agresivno, pasivno ili agresivno pasivno i da asertivni način komunikacije uglavnom moramo sami da izučavamo kako bismo poboljšali najvažniju alatku, a to je komunikacija među ljudima.

Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.