Pravljenje selfija je kao gađanje aviona

Na plakatu piše da su je koristile članice kraljevske porodice kako bi igrale polo noću, pošto ih je stidljivost sprečavala da to čine danju. Sveća postavljena na disk koji se nalazio u unutrašnjosti lopte osvetljavala bi je poput lampe – pa su žene na konjima mogle da je teraju maljevima po terenu. Postavlja se pitanje da li je polna segregacija potakla ovu naučnu inventivnost (jer potreba je „majka“ izuma, ili ipak nije), ali važnije je pitanje, kako je moguće da sveća u staklenom oklopu koja se vrti u tri dimenzije ostane da gori duže od nekoliko sekundi? Pošto pristup samoj napravi i istorijskim zapisima o njoj nije dozvoljen, a nije poznato kada je napravljena (polo se u Aziji igra vekovima), moraćemo da se poslužimo nagađanjem.

Putanja duga 26.000 godina

Mehanizam koji je mogao da drži sveću uspravnom, čak i kada se po lopti udaralo, jeste žiroskop (vidi sliku). Osnovna ideja dolazi od jedne drevne dečje igračke – čigre. Prvi Njutnov zakon mehanike opisuje inerciju kao nastojanje tela da ostane „u stanju relativnog mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok ga dejstvo drugog tela ne prisili da to stanje promeni“. U slučaju čigre, sila trenja je postepeno usporava, sve dok je ne sruši. Ekstremniji primer je sama planeta Zemlja, sa svojom osom rotacije koja je nagnuta za neka 23,4 stepena. Ta osa se već milenijumima vrti poput žira, što se naziva njenom „precesijom“. Kao posledica, Severni nebeski pol rastaje se od Severnjače, i umesto ka njoj, pokazuje ka Vegi… a onda se kružnim kretanjem vraća Severnjači na svakih 26.000 godina.

Unutar žiroskopa, čigru koja liči na planetu Zemlju drže dva obruča koji fiksiraju njenu osu, a svaki se može slobodno i nezavisno pomerati. U suštini, nije od presudnog značaja da li se kreće centralno telo ili spoljašnji omotač koji ga nosi. U slučaju „lopte za noćni polo“, kreću se spoljnji omotači, dok disk koji nosi sveću „miruje“ – potpuno nezavisan od svoje okoline. Na palubi broda u uzburkanom okeanu, takav instrument bi se ponašao poput inertnog kompasa, „… kao da nema nikakvih dodirnih tačaka sa planetom. Njegova sopstvena inertnost jedini je zakon kome se povinuje, ali taj zakon je apsolutan“.

U takvim prilikama bio bi znatno korisniji od magnetnog kompasa ili astronomskog sekstanta. Baš kao čuveno Fukoovo klatno, i ‘žirokompas’ bi se mogao koristiti da detektuje rotaciju Zemlje u bilo kojoj tački geografske širine na površini kopna. Tokom XIX i početkom XX veka takvi instrumenti značajno su unapređeni nakon što su im delovi umanjeni, a za rotaciju zaduženi električni motori. Drugi svetski rat iskoristio je zaboravljenu moć ove dečje igračke i uveo je u prve linije fronta. Do tada, žiroskop se uglavnom koristio kao sredstvo za stabilizaciju i navigaciju – kod bojnih brodova, torpeda, i aviona. U tom trenutku, vazdušne snage su još uvek pobeđivale mornaricu i pešadiju, avioni su se jednostavno kretali previše brzo da bi mogli biti precizno ciljani.

Magični mikro točkić

Tajna je bila u precesiji, odnosno u onome što se desi kada žiroskop pokreće spoljna sila, na primer strelac. Tako je 1940. shvaćeno da bi osa žiroskopa unutar protivvazdušnog oružja mogla da prati pokret nišana dok on prati avion na nebu. I ne samo to, „nišan u stvari cilja dovoljno ispred mete da će neprijatelj uleteti u granatu taman u trenutku eksplozije“, razmetao se časopis Popular Science (u izdanju iz jula 1945) neposredno pre savezničke pobede. General Paton lično je pohvalio ratni doprinos magičnog mikro točkića. A samo nekoliko dana kasnije, ovaj potomak bezopasne dečje igračke pomogao je i pilotima aviona B-29 vodeći dve nuklearne bombe koje su bačene na Japan.

Kada smo se već vratili na igračke, postavlja se pitanje ko je izmislio loptu za noćni polo za pripadnice kraljevske porodice iz Džajpura? Možemo samo da nagađamo da je to morao biti neko ko je poznavao tradiciju kraljevske astronomije koju je 1735. započeo Sawai Jaisingh II. Relativno kretanje minijaturnih astronomskih modela – zvezdanih globusa, telurija (telurij, sprava koja prikazuje kretanje Zemlje oko sunca) i planetarijuma – veoma je slično kretanju žiroskopa. Danas detekciju pokreta za teleskope, tablete, igračke konzole, VR naočare, pametne telefone, satelite i svemirske letelice uglavnom vrše mikro-elektromehanički praunuci žiroskopa (ponekad se nazivaju brzinometrima) koji su koristile igračice pola iz naše priče.

Svaki put kada se grupa devojaka okupi da bi napravila selfi, one svojim očima posmatraju svet poput strelca iz Drugog svetskog rata, ali telefon sam sebe orijentiše zahvaljujući svojoj inertnosti. Kao i žiroskopska krletka, selfi nam ukazuje na fenomen koji prevazilazi Zemlju. Iznenadno izvijanje lica zbog napućenih usana i jedne uzdignute obrve – nije li to poput ugaonog pomaka duž neke ose simetrije uma? Ili odraz u ogledalu neke misteriozne sile koja prožima čitav univerzum?