Preminuo je Branko Tepić, dečak iz nosiljke majke Knežopoljke: Ovo je istina o slici koja je rasplakala svet

Čuvena fotografija Žorža Skrigina nazvana „Majka Knežopoljka“ nastala je  1944. godine u Knežici pod Kozarom. Na njoj vidimo ženu koja pogureno korača ratnom pustinjom s bebom u nosiljci na leđima i devojčicom kojoj prstom na usni daje znak da bude tiha. Fotografija je danas metafora stradanja civila u ratu, ali za Branka Tepića, dečaka koji viri iz nosiljke na majčinim leđima, ona je bila najintimnije životno svedočanstvo.

Branko, dečak iz nosiljke, rođen je u septembru 1942. godine, odmah posle kozarske ofanzive. Njegov otac, narodni heroj Branko Tepić – po kom mu je majka Milica i dala ime – u tom trenutku već je bio mrtav: zajedno sa drugim ustanicima okupator ga je uhvatio i obesio u Bosanskoj Dubici. Njegova majka Milica tokom rata je sa decom stalno bila u zbegu u Potkozarju. Tokom jednog od tih lutanja, naišla je na ratnog reportera Žorža Skrigina.

„Žorž ju je fotografisao triput, iz različitih uglova. Pitao je onda kuda će, a ona mu je, kako mi je rekla, odgovorila: „Da mi nije ovo dvoje – znam kuda bih, ovako ne znam šta ću”“, ispričao je Branko za „Blic” pre nekoliko godina.

Rata se nije sećao, ali sećao se kakve je posledice ostavio.

„Odmah posle rata sam imao traumu od vojske, policije, ma od svega sam bežao, dobrih četiri-pet godina. Čim vidim nekog u uniformi, pobegnem pod obalu Une, i krijem se do mraka. Majka je to znala i puštala me, razumela. Bežao sam kao divlja zver: valjda je to taj neki nagon za opstankom“, pričao je Branko.

Krajem rata, Milica Tepić se s decom vraća na kućno zgarište u selo Komlenac, gde su ona, Branko i sestra Dragica nastavili da žive. Ipak, četiri godine kasnije, Milica umire, a Branko i Dragica prelaze da žive kod ujaka u obližnjem selu Jošiku. U Bosanskoj Dubici, Branko i Dragica su završili niže razrede škole. Branko se potom školuje u Petrinji, pa odlazi u jedno selo u Baniji, gde je radio kao nastavnik u školi. Tu se i oženio Miljom, vaspitačicom u vrtiću. Život ga je potom odveo u Sisak, gde je živeo sa suprugom i troje dece – sinom Predragom i blizancima Nenadom i Biljanom. Njegova sestra Dragica se udala, a umrla je 1983. godine.

Fama o Skriginovoj fotografiji i dalje je trajala, ali se susret ratnog reportera i dečaka iz nosiljke nikada nije dogodio.

„Sećam se, 1974. sam došao u Beograd na jedno okupljanje preživelih iz rata u Hotelu „Metropol“. Skrigin je najavio dolazak, pre svega kako bi se sreo sa mnom. Ipak, tokom noći je telefonirao i rekao da ne može da stigne. No, to veče je za mene ipak bilo posebno, jer sam upoznao Branka Ćopića“, prisetio se Branko Tepić. „Pre nego što mi je prišao ja sam održao jedan govor o ratu, koji je njega očigledno impresionirao. Prišao je da mi čestita i onda smo razgovarali. Bio je prava ljudina: čovek iz naroda, već u godinama, ali obrazovan, svetski čovek, koji nije zazirao od razgovora sa svakim ko bi mu prišao. Skroman, a veliki čovek“.

Tokom života u Hrvatskoj, Branko je napravio i vikendicu u selu Velika Gradusa, nedaleko od Siska. Ta kućica će mu, igrom slučaja, dobro doći kada 1991. godine shvati da je đavo došao po svoje, i da je vreme da se iz Siska povuče u selo.

„Kada je 1995. opet zapucalo, pobegli smo od „Oluje“ u Bosansku Gradišku. Osam godina kasnije vratili smo se, ali u Gradusu, nikad više u Sisak: taj lepi stan od 75 kvadrata neko nam je oteo. Na kraju, ispada da mi je čitav život prošao u izbeglištvu. Ali, srećan sam: kad vidim šta imam, šta ostavljam – pre svega decu i pet unuka – a u kakvim sam vremenima živeo. Nikome nisam na teretu, živim mirno, i posle svega – osećam se kao pobednik“, istakao je Branko.