Most već od samog početka skriva tragediju. Andrić je opisuje kroz različite etape sukoba, od XVI do početka XX veka, odmereno i nepristrasno. Pisac realno pripoveda o porodičnim svađama i građanskim ratovima, spontanim ili onim koje su izazvale strane sile, Turska (muslimani) ili Austro-Ugarska (katolički hrišćani).

Jedna od najsurovijih priča u romanu Na Drini ćuprija, a tiče se dece, govori o janičarima. Robove preobraćene u islam nazivali su poturicama: oni su se sa mnogo više strogosti pridržavali pravila islama, jer su nekada bili hrišćani poreklom iz bosanskih sela, „muška deca, zdrava, pametna i lepa od deset do petnaest godina starosti“, navodi pisac i dodaje u II poglavlju, „čija je sudbina bila da u tuđem svetu budu obrezana, poturčena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, provedu život u janjičarskim odama ili u nekoj drugoj, višoj službi Carstva…“ Ali, Ivo Andrić više govori o zajedničkom životu nego o neslozi, više govori o dobrim nego o lošim stvarima. U V poglavlju on objašnjava: „Izmešani Turci, hrišćani i Jevreji. Snaga stihije i teret zajedničke nesreće približili su ove ljude i premostili bar za večeras onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i, naročito, raju od Turaka…“ Bilo je i Jevreja španskog porekla, Sefarda, nastanjenih u toj oblasti vekovima ranije, čak i pre izgradnje mosta; bilo je i Jevreja Aškenaza poreklom iz Galicije. Verske praznike, kao što su ramazan, šabat ili hrišćanski praznici, svi su poštovali. Ipak, mir, kao ni rat, nije trajao večno. Pod velom verskih sukoba krila se istinska borba oko zemlje i moći, čak su i „protivnici otimali jedan drugom ne samo žene, konje i oružje, nego i pesme. I mnogi je stih prelazio ovako od jednih drugima, kao dragocen plen“.

U ovom romanu, odnosno u ovoj zbirci raznoraznih priča, iz takođe raznoraznih vremena, istorija teče kao što Drina teče ispod mosta u Višegradu. To nije samo vrhunska povest o jednom prostoru i povest o njegovim najviđenijim stanovnicima nego ima i priča iz svakodnevnog života. „Ne morate da me saželjavate. Svako umire samo jednom, samo veliki ljudi umiru dva puta: prvi put, kada napuštaju svet, i drugi, kada nestanu dela koja su stvorili.“ Ovu veličanstvenu misao u duhu Seneke izrekao je jedan od stotine bezimenih junaka u knjizi. Turci se povlače, ulazi austrougarska carevina, počinju pobune Srba. Za većinu ljudi život je uvek važniji i on je imperativ bez obzira na formu koju ima

Iz knjige „Gradovi u kojima umine bol“. Prevod sa španskog Biljana Isailović. Izdavač: Arhipelag

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari