Priče koje smo slušali “iz prve ruke”: Kakav je bio život u različitim „erama“ Jugoslavije?

I dok se neretko u poslednje vreme može čuti po koja reč o “malignom” uticaju društvenih mreža po savremeno društvo, postoje ljudi koji svoje vreme na internet platformama koriste za prisećanje na neka prošla vremena i evociranje uspomena na događaje koje možda nisu lično iskusili, ali su o njima slušali i čitali.

Tako se na platformi Reddit može pronaći cela diskusija o tome kako se nekad živelo u različitim fazama onoga što danas neretko, a često i neprecizno, označavamo jednim imenom – Jugoslavija.

“Moj deda je prvi put papirni novac u predratnom periodu video u svom selu sa 11 godina kada se vratio jedan čovek sa rada iz Amerike. Do tada je imao prilike da vidi samo novčiće, jer jednostavno para nije bilo. Ovo je meni nepojmljivo bilo kada mi je pričao”, komentar je jednog od aktera diskusije na pomenutoj mreži.

Napominjući kako je novac bio nedostupan, ističe da je radnika bilo izuzetno malo u Kraljevini Jugoslaviji, te da je većina živela od poljoprivrede i jedini “živ keš” bi viđali kada bi prodali na pijaci nešto od svoje robe.

Kako kaže, većina stanovništva tada je obrađivala zemlju isključivo da sebe prehrani, te je viškova bilo malo.

“Svi su pravili hranu za sebe, a viškove su radije trampili za druge stvari u selu, umesto da se cimaju do grada na pijacu da prodaju, pa da dobiju keš, pa potom da kupe nešto drugo gde bi ih sigurno i zakinuli u tim transakcijama”, priča autor komentara.

Nekada (bez naznake kada), „moglo je da se živi bez razmišljanja o izdacima ili bar bez opterećivanja oko istih“, jedan je od komentara u okviru rasprave.

“Pod tim podrazumevam redovne porodične odlaske na putovanja po zemlji i svetu bar dva puta godišnje, a neretko i češće, mogućnost da se bar jednom nedeljno obeduje u nekom od gradskih restorana, da se ode na neku predstavu ili u bioskop”, navodi autor.

Kako kaže, dve prosečne plate su bile dovoljne da se u prodavnicama prehrambrenih proizvoda “ne obraća pažnja na cene, već na želje i potrebe”, što je isto važilo i za kupovinu garderobe.

“Tehnika, pogotovo naprednija, bila je skupa, ali dostupna, neko ko je želeo da sebi nabavi ‘novo čudo tehnologije’, kao što su bili muzički stubovi, video-rekorderi, televizori u boji, i slično, mogao je to da uradi uz malo štednje, čak i sa prosečnom platom”, pojašnjava autor.

Ipak, kako kaže, ono što je možda najbitnije, prosečne plate su bile dovoljne za jednu solidnu štednju.

“Ako se uzme u obzir da jedna četvoročlana porodica živi skromno, ali bez ustezanja, svakog meseca je mogao da se odvoji jedan deo od plate i štedi za neko buduće školovanje, nekretninu, privatan biznis i slično. I znam, glavni argument ljudi je taj da je Jugoslavija bila u ogromnim dugovima, ali iskreno, mnogo manjim nego što smo mi zaduženi danas”, zaključuje učesnik rasprave.

Koliko je moglo da se kupi za jednu platu krompira, šećera, ulja i svinjskog mesa nekad, a koliko sad?

Kako se onlajn rasprava ne bi svela na puko iznošenje priča koje su učesnici rasprave čuli od starijih, sama diskusija je započeta faktografski – upoređivanjem količine robe koja se mogla kupiti za jednu prosečnu mesečnu platu u četiri različite godine.

Zahvaljujući knjizi “Istorija i statistika o tri Jugoslavije” autora Miodraga Nikolića, moguće je steći uvid makar u deo platežne moći stanovništva sa ovih prostora u proteklih gotovo sto godina.

Ishrana sela i grada u tridesetim godinama počela je da se razlikuje. U ishrani gradova počele su se češće koristiti namirnice životinjskog porekla, dok je hrana biljnog porekla i dalje dominirala u ishrani sela. Takođe, seoske sredine zadržale su, takozvani, “letnji” i “zimski” režim ishrane.

Hrana se na selu uglavnom sastojala od ražanog hleba, crvenog luka, sira, salate i umućenih jela. Retko se koristila so zato što je, prema pričama seljaka, bila skupa. Takođe se retko u kuvanoj hrani koristila mast ili malo ulja. Narod je jeo veći deo godine posno, piše u Dokumentima o istoriji makedonskog Naroda, drugi tom.

U Srbiji je u 2022. godini za, prema zvaničnim podacima, prosečnu platu od oko 74 hiljade dinara i po prosečnoj ceni krompira od 100 dinara moguće kupiti oko 740 kilograma ove namirnice.

Prema podacima iz 1939. godine, za jednu prosečnu mesečnu zaradu bilo je moguće kupiti čak 890 kilograma krompira. Tokom 1965. godine platežna moć je bila nešto slabija, pa je bilo moguće kupiti svega 520 kilograma, a već tokom 1975. godine oko 800 kilograma. Godine 1987. taj se broj smanjio na 660 kilograma.

„Od 1940. do 1960. godine život se bitno promenio. Međuratna porodica živela je od jedne zarade, a posleratna najčešće od dve. Masovno zapošljavanje udatih žena uvećalo je porodične prihode, ali i troškove, i promenilo životne navike“, navodi se u publikaciji autora Miodraga Nikolića.

Možda upečatljiviji primer jeste situacija sa šećerom. Danas, kada je sto grama šećera u proseku oko 95 dinara, za gore navedenu prosečnu platu moguće je kupiti oko 779 kilograma.

U toku prošlog veka, šećer nije bio toliko dostupan, pa je i cena bila znatno veća, zbog čega je u toku 1939. godine za celu mesečnu platu bilo moguće kupiti samo 93 kilograma.

Tokom godina koje su nastupile, situacija se u velikoj meri promenila, pa je tako 1965. godine ta količina postala skoro duplo veća i iznosila je 183 kilograma, a 1975. godine 245 kilograma. Godine 1987. bilo je moguće kupiti 400 kilograma šećera za jednu prosečnu platu.

I u okviru same diskusije na pomenutoj platformi, jedan od korisnika je istakao “kako se mnogo više koristio med, jer je šećer bio skup”.

Prosečna cena ulja trenutno se kreće oko 206 dinara, u zavisnosti od proizvođača i marketa, pa je tako okvirno moguče kupiti nešto više od 359 litara ulja, Godine 1939. bilo je moguće kupiti oko 72 litra, 1965. godine 155 litara, 1975. oko 195 litara, a 1987. godine 200 litara jestivog ulja.

Kada je u pitanju meso, budući da je i pored različtih uredbi koje je donela Vlada Srbije kako bi ograničila cenu, danas za kilogram svinjskog mesa neophodno izdvojiti oko 650 dinara u nekom od većih marketa, moguće je kupiti nešto manje od 114 kilograma pomenute vrste mesa za jednu celu prosečnu platu.

U toku 1939. godine situacija je bila znatno drugačija, te je bilo moguće priuštiti 86 kilograma, 1965. godine 55 kilograma, 1975. godine oko 75 kilograma, a 1987. godine 59 kilograma.

Ipak, ne treba zaboraviti ni na često ukazivanu stvar, a to je da prosečna plata, o čijem iznosu na mesečnom nivou državne institucije u Srbiji izdaju izveštaj, često i nije u skladu sa praksom.

Ekonomska nejednakost i osetna polarizacija u pogledu ekonomske moći stanovništva ostavlja prostor za odudaranje od gorepomenutih podataka.

Međutim, šta je to u prošlom veku uticalo na cene osnovnih životnih namirnica? Kako je u raspravi istaknuto, cene stanovanja, zdravstva i školstva bile su znatno drugačije nego danas. Cena hrane bila je apsurdno mala u odnosu na cenu pojedinih usluga među kojima je stanovanje.

“Cena zakupa jedne sobice u Beogradu je bila između 100 i 200 kilograma mesa”, istakao je jedan od korisnika i dodao da je činila preko polovine prosečne radničke plate.

Upoređujući tvrdnje, najslikovitiji primer bi bio ako se uzme da danas zakup jedne male sobe košta 70 hiljada mesečno, pojašnjava autor komentara.

“Tek je kupovina nekretnine, zemljišta ili kuće u bilo kom gradu sa industrijom bilo apsurdno skupo. Možemo pričati šta god hoćemo za komunistički period, ali je stambena kriza itekako rešena”, zaključio je on.

Zdravstvo koje nije besplatno, već nedostupno

Još jedan od faktora koji je uticao na platežnu moć stanovništva bilo je i zdravstvo koje nije uvek bilo besplatno, naprotiv, za pojedince gotovo i nije postojalo.

Ipak, među lekarima bio je i po koji čovek poput Mladena Stojanovića, narodnog heroja Jugoslavije, koji je najsiromašnije građane dobrovoljno lečio besplatno.

Pored toga što je bio lekar i humanista, bio je revolucionar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe, kao i jedan od organizatora ustanka na Kozari 1941. godine.

Nakon rata, gde mu je suđeno kao članu “Mlade Bosne”, a pošto je amnestiran i pušten, studirao je medicinu u Zagrebu i Beču, a od 1929. godine počeo je da radi kao lekar u rodnom Prijedoru.

Kao „narodni lekar” koji je besplatno lečio siromašne, veoma brzo je stekao veliko poštovanje i popularnost među narodom Prijedora i šire okoline.

Od 1936. je radio i kao lekar ambulante rudnika u Ljubiji, gde je otpočeo druženje sa radnicima i sindikalistima, pa je tako učestvovao u njihovoj borbi za bolje uslove života.

“Ponegde bi bio neki lekar poput doktora Mladena koji je bio poznat po tome što je džabe pregledao sirotinju, gde bi ljudi pešačili bolesni danima i do stotinjak kilometara samo da mogu da dođu do pregleda. To je izuzetno indikativno na činjenicu da zdravstvo nije bilo dostupno i da je bilo preskupo većini ljudi”, navodi korisnik uz naznaku da je za vreme komunizma pomenuti problem rešen.

Kako je izgledalo obrazovanje?

“Od učenika očekuje se, da će se u školi i van nje vladati onako, kako dolikuje vaspitanim mladićima i da će se kloniti svega, što bi bilo štetno po njihov ugled, zdravlje i đačko dostojanstvo”, prva je tačka disciplinskih pravila koja su stajala u đačkim knjižicama za gimnazijalce u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Knjižica (o uspehu i vladanju) u svojim koricama krila je disciplinska pravila i pouke o čuvanju zdravlja.

Pored očekivano zabranjenog pušenja, krađe, kartanja i kockanja u bilo kom obliku, učenicima je bilo zabranjeno i skupljanje novca “u ma koju svrhu bez dopuštenja školske vlasti”.

Ranije su verske dužnosti bile obavezne.

“Učenici treba da vrše uredno propisane verske dužnosti. Od sudelovanja u verozakonitim aktima, svečanostima, i vežbama, sem državnih praznika i svečanosti, mogu biti oslobođeni samo oni, čiji roditelji ili tutori zatraže to pismeno od školske Uprave na osnovu čl. Ustava naše Kraljevine”, navodi se.

Kada je u pitanju odnos prema starijima, dečaci nastavnike i druge poznate, starije ličnosti pozdravljali su skidanjem kape ili poklonom, a učenice samo poklonom. Svaki učenik bio je dužan da očisti svoju obuću na ulazu u školu.

U knjižicama je stajalo i da je zabranjeno da se učenici skupljaju “u veće gomile po ulicama i javnim mestima i praviti nerede”.

“Hodanje ulicama zimi posle 20, a leti posle 21 sat dopušta se samo po prekoj potrebi, koju učenik ima dokazati potvrdom roditelja ili staratelja”, stoji u jednom od članova.

I dok se danas deca često gotovo utrkuju ko će imati skuplji simbol nekog brend, Kraljevina SHS je to strogo zabranjivala, pa je tako bilo dozvoljeno isticanje samo znakova Crvenog Krsta, Sokolskog, Ferijalnog Saveza i onih koje odobri Ministarstvo Prosvete.

Tokom godina, pravila su se menjala. Visoko školovanje postajalo je sve prisutnije, iako nije bilo besplatno.

https://www.danas.rs/kultura/scena/svi-predstavnici-jugoslavije-i-srbije-na-pesmi-evrovizije-od-pobeda-do-skandala/

Tradicija je bila da deca iz siromašnih predela upisuju, gotovo pa isključivo, Pravni fakultet, budući da je bio jedan od retkih besplatnih fakulteta, kao posledica činjenice da je pravnika falilo.

“Poneko bi uspeo da se ogrebe o stipendiju privrednika ili nešto tome slično, pa da mu bude plaćeno studiranje, ali gotovo apsolutnoj većini ljudi je obrazovanje bilo nedostupno”, napominje jedan od aktera diskusije na Reddit-u.

Tako su učesnici u pomenutoj debati istakli i da je „popov sin pop, lekarev sin lekar, seljakov sin seljak“. Mnogi snovi mladih ljudi ostali su neostvareni, budući da su umesto možda moreplovaca, postajali pravnici – jer novca za školovanje nije bilo.

Na teritoriji predratne Srbije, koja je posebno stradala tokom rata, već su postojale, iako kao izuzetak, školovane žene i one koje su ostvarile društvenu karijeru i izvestan javni uticaj.

Velike migracije u grad i širenje univerziteta uticali su na promenu položaja žene u praksi. Broj studenata na Beogradskom univerzitetu iz godine u godinu se povećavao. Studentkinje su takođe bile sve brojnije.

Najviše ih je bilo na Filozofskom (do 70 odsto) i Medicinskom fakultetu (do 40 odsto), navodi kao podatke Dragomir Bondžić u knjizi “Beogradski univerzitet 1944–1952”.

Odevanje nije bio problem

U deceniji kada nikad više garderobe na tržištu nije bilo i gde se pantalone i majice mogu kupiti po ceni od dva kilograma mesa, razumljivo je ukoliko neko ne može da shvati da nisu oduvek svi članovi porodice imali svoje sopstvene odevne predmete, te da nije bio problem odgovoriti na pitanje: „Šta ću obući?“

„Za nekog se kaže da je lepo odeven ako mu je odelo novo ili bar dobro sačuvano, skupoceno i isto. Ali se smatra da onaj koji previše pazi na oblačenje nije ili neće biti dobar domaćin. On suviše vremena izgubi na oblačenje i previše potroši na sebe. Dok mladić nije oženjen i dok devojka nije udana, smatra se da se moraju što lepše i čišće odevati”, piše Aleksandar Petrović u knjizi “Socijalno-higijenski problemi” koja je izdata 1939. godine.

Odeća, iako bitan faktor, nije bila stvar mode, sve do pojave čuvenih “Levis” pantalona i kulture korzoa.

“Jeste da je primer anegdotalni, ali mi je deda pričao da je nekada zimski kaput bio enorman luksuz i odricanje. To je jedna od onih stvari koju bi imali samo jednu u kući i kupovali bi novi kaput na svakih 10ak godina, tako što teškog srca prodaju par prasadi. Opanaka su imali za sve, ali redovnih cipela je u kući bilo možda dvoje za ćaću i petoro dece, pa kome je trebalo. I to je takođe kupovano na 5-6 godina. Sedamdesetih godina to ni blizu nije bio toliki luksuz u mojoj familiji, a deda je tad imao prosečnu radničku platu. Cipele su se mogle kupiti bez ikakvog zatezanja kaiša, najnormalnije moguće, dok je kaput bio nešto skuplji, ali ipak je svako u kući imao po jedan i kupovali su se redovno novi za nekoga od ukućana svake godine ili dve”, navodi još jedan od aktera u diskusiji.

Kako je danas, osim što je sve standardno skupo?

Neretko, ljude koji danas pominju neka prošla vremena sa setom, pogrdno nazivaju “Jugonostalgičarima”, bilo da se radi o periodu “Titove Jugoslavije” ili Kraljevine Jugoslavije.

No, oni se ipak i dalje sa setom sećaju.

Sećaju se prvog televizora, prvih nosača zvukova, a poneki i prve, masovnije pojave automobila.

Sećaju se čari poštovanja dogovora da se nađu sa nekim na određenom mestu u određeno vreme, bez mogućnosti pomeranja putem poruke ili poziva.

Sećaju se radosti prvog susreta sa koka-kolom, stripovima i inostranom muzikom.

Sećaju se, makar iz priča starijih koji su, kao što su menjali nazive država, zbog ratova i nedaća menjali i podneblja i prebivališta, ali su poštovanje prema vremenu i do danas zadržali.

Poštovanje prema duhu i vrednostima koje možda nisu bile karakteristične za ljude na visokim položajima, ali su među „rajom“ ostale da žive i do danas.