Prijepolje (1): Mesec u nemiru svemira

Događa se kad Mesec uđe u Zemljinu senku. Na ideju da je Zemlja okrugla došao je još Aristarh u trećem veku p.n.e. upravo prateći Mesec. Ukoliko noć bude vedra, redak prizor u toplini julske noći budi fascinaciju. A upravo je ta fascinacija Mesecom nekada izazivala mnoge strahove.

Verovanje u zvezde u Evropi uzima maha posebno posle 13. veka jer je izum štamparstva omogućio da postanu dostupna dela helenističke magije i latinskih astrologa. U jednom trenutku strah od zvezda postaje jači od nade koju je nudila religija. O tome svedoče i brojne freske na italijanskim dvorovima Ferare, Padove, Rima ali i poezija cele renesanse. Prema položaju i menama Meseca (i zvezda), određivan je čak i početak izgradnje velike palate Stroci, krunisanje kraljeva ili venčanja. I na francuskom dvoru vladari su uzimali za savetnike proroke i čarobnjake. Katarina Mediči je, recimo, veoma slušala Nostradamusa. Čak i filozof kakav je bio DŽon Lok verovao je da lekovite trave „treba brati prema Mesečevim menama“.

Brojne su civilizacije koje su Mesečevim menama pripisivale veliki uticaj na vreme, ali i na rađanje i rast, ratne sukobe, stradanja. Evropljani iz doba renesanse vodili su računa o Mesečevim menama i za mnoge druge poduhvate: rezanje noktiju, šišanje, kretanje na put, kupovinu ili prodaju, pa čak i početak učenja. U Engleskoj se smatralo neopreznim ako se venčava ili useljava u kuću dok je Mesec u opadanju. U Evropi, s početkom modernog doba, francuske poslovice i kalendari podsećaju kako treba sve usklađivati sa tom „prevrtljivom i zabrinjavajućom zvezdom“ i kako treba tumačiti njene oblike i boje:“… u petoj Mesečevoj fazi vidi se kako će vreme biti celog narednog meseca… Ako je Mesec bled, biće kiše i nevremena, ako je srebrnast, biće lepo, ako je crvenkast, puhaće vetar… Kad je pun Mesec – ne sej ništa…“.

Naravno, sva ova praznoverja imala su korene u hiljadugodišnjim iskustvima ljudi koji su živeli na selu. A njih je teoretski razrađivala čak i učena teologija. Još je sredinom 17. veka jedan engleski stručnjak tvrdio da Mesec veoma utiče na žensku psihologiju i na vlažnost tela, te je odgovoran za „mahnitost mesečarskih temperamenata“ (K. Tomas – Religija i magija). Za Tomu Akvinskog, koga su smatrali najsvetijim učenjakom a potom i najučenijim svecem, bilo je važno ne samo „odbraniti slobodu Boga već i svakog pojedinca“, pa je verovao da se mogu gledanjem u zvezde predvideti neke fizičke pojave ali da „ljudska volja nije u vlasti zvezda jer bi u protivnom slobodna volja bila ukinuta, a time i dobro delo“. Ali Paracelzijus, švajcarski alhemičar, astrolog, mistik i okultista, podržavao je verovanje da su zvezde „naseljene duhovima višeg reda i ti duhovi upravljaju našim sudbinama… Sve što mozak zamisli i realizuje dolazi sa zvezda“.

Upravo je strah od noći povezan sa zaziranjem od Meseca. Svetlost i mrak vezivali su se za život i smrt. Objektivne noćne opasnosti čoveka su ispunile subjektivnim opasnostima. Strah u tami postao je strah od tame! Otuda i objašnjenje zašto je urbana civilizacija uložila toliko napora kroz vekove da veštačkim osvetljenjem produži dan. U 18. veku glavne ulice Pariza osvetljavalo je preko 5.500 svetiljki ali se govorilo da se „van kruga uličnih svetiljki ne treba kretati“.