Prilike: Neprilično prilikama

Put vodi kraj jezera na Kokinom Brodu, pa preko Jasenova do Ivanjice.

Samo veliki majstori akvarela ili zaneseni impresionisti mogli bi dočarati taj pejzaž.

I, onda, onako neočekivano, kako to biva na putevima kojima se retko ide, usred hrastove šume, ugledate u dolini zapanjujući prizor.

Nekoliko objekata, oronulih, zapuštenih, napuštenih.

Mesto se zove Prilike.

Kakve su to bile prilike da se bežeći od neprilika neko nastani u ovakvom kraju, ispod Mučnja, s pogledom na Goliju?

Pitomina priliči imenu.

U „zahaću“, što će reći u doli punoj vlage, tišina.

Nekakva tiha jeza obuzima dok pogled luta preko širom otvorenih prozora vile na kojoj se tek nazire broj 1936, godina kada je sagrađena.

Nekakva nalagoda od ruinirane zgrade u kojoj je bio kakav hotel i davno razvaljenih vrata koja su vodila u kafanu.

Ostala je tek tabla na kojoj je ispisano: „Srbija“.

Nekako neprilično.

Malo dalje, izvor.

Neko je „zalepio“ na karton etiketu.

Piše na njoj „Prilički kiseljak“.

Voda koja u mlazu teče iz česme je prirodno gazirana.

Neočekivano, zaustavlja se automobil i iz gepeka, stariji čovek vadi punu gajbu praznih plastičnih boca.

Došao da natoči tu, veli, zdravu vodu koja je odvajkada bila dobra za želudac. Ali, šta se desilo sa ovim objektima, šta je tu bilo nekada?

Pa, banja bila.

Prilička.

Kao i kiseljak.

Mineralni izvori ove banje bili poznati još Ilirima i Rimljanima.

Kažu Priličani.

Ukazom kralja Aleksandra I proglašena je banjom još 1871. godine.

Tada je sagrađeno nekoliko vila.

Ići u banju bio je prestiž pa su se nalazile prilike da se svrati i u Prilike. Pre nego što neko bude „viđen“ za Ivanjicu.

Nobles beše za tadašnju elitu.

Mineralni izvor se koristio „onako“, do negde sedamdesetih godina prošlog veka kad je napravljena mašina za flaširanje, urađene etikete a „prilički kiseljak“ se našao na rafovima prodavnica.

Eto prilike za Prilike.

Da se pročuje, da banja oživi, da narod svraća, da se naprave hoteli i moteli, da se šeta, da se pije lekovita voda…

Ne biva.

Ne iskoristiše se, pa nestaše prilike, nastaše neprilike za Prilike.

Već se osamdesetih posustade.

Zbog zapuštenosti banja izgubi status.

Osta samo izvor mineralne vode koju u boce sipaju meštani i nose kući.

Za zdravlje.

Od nekadašnje „dansing“ sale i letnje terase, ne ostade ništa.

Ispred kafane „Srbija“ tek nekoliko onih pletenih, plastičnih stolica u raznim bojama, kakve pamte oni što su po letnjim baštama sedeli s kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih.

Utihnu sve.

Jesen raskošno boji Prilike.

Kako su ove slike našle Prilike?!

U doli prepunoj opalog lišća, što ga vetar raznosi sa grana velikih hrastova, čuje se samo kako teče voda.

Mineralna.

I nestaje negde u toj dubodolini, međ lišćem što truli.

Zima će.

Na istom kartonu kraj česme gde je nalepljena etiketu „Prilički kiseljak“, koja se ne štampa već decenijama, neko je napisao: „Biće nam bolje kad mi budemo bolji.“