Prizren: Grad između prošlosti i sadašnjosti

Neki ljudi mojih godina na toj planini okončali su svoju mladost i svoj život braneći Srbiju tokom NATO agresije.

Razmišljam koliko njih bi danas bilo živo i šetalo kroz Prizren kojim bi patrolirali srpski policajci, a ne pripadnici kosovske policije da su roditelji tih mladića možda sledili neku drugu politiku devedesetih godina. Možda ja danas ne bih bio turista u očima Albanaca koji me sa čuđenjem posmatraju dok prolazim prepunim ulicama i sokacima kojima odjekuju glasovi mojih vršnjaka na albanskom jeziku. I ti mladi ljudi mojih godina me posmatraju sa čuđenjem ali i znatiželjom.

Dok smo se divili lepotama Prizrena počinjem razgovor sa jednim znatiželjnim Albancem. Pita me, odakle sam i kod koga sam došao, kad sam odgovorio da sam iz Beograda, on počinje priču kako je spasio desetine Srba. Nakon što su tadašnje srpske vlasti naredile povlačenje naših oružanih snaga bez da su o tome obavestili lokalno stanovništvo ostavljajući nezaštićen goloruk narod.

Razmišljam da li bi moja generacija ponudila bolje rešenje za problem Kosova i Metohije, ako bi nas političari iz devedesetih pod čijom vlašću je taj problem kulminirao, pustili da mi dođemo do rešenja koja nameće život i normalnost, a ne njihovi interesi.

Pitam se zašto su generacije Srba i Albanaca gurnute da taj problem rešavaju gledajući se preko nišana. I da li su svesni da u tim sukobima nije postradao niko od članova porodice onih koji su ih gurali u rat. U juriše.

Niko od onih koji je proizveo patnju, nije osetio strahote rata. E, sad bi da nas spasu od nekog novog rata tako što se odriču svega, ne zarad mira, već radi svog opstanka na vlasti. Samo razgovorom ljudi koji nemaju hipoteke iz prošlosti, samo zajedničkim naporima i postizanjem malih ciljeva koje nameću život i razum može se doći do održivih rešenja.

Opisati lepote koje krase okolinu, Prizren i Kosovo i Metohiju gotovo je nemoguće. Na nekoliko kilometara od grada nalazi se most preko reke Erenik koji je 1915. godine srpska vojska iskoristila tokom povlačenja u Velikom ratu. U samom gradu nalazi se i veliki broj istorijski i kulturnih spomenika od izuzetnog značaja. Iznad grada leži srednjovekovna tvrđava poznata kao Prizrenski grad ili Kaljaja.

Ona je jedno vreme bila prestonica Srpskog carstva. Verujem da mali broj ljudi zna da se ovde školuju i mladi bogoslovi, koji pohađaju Bogosloviju u Prizrenu. Simboli grada su crkva Bogorodice LJeviške (1306), Sinan Pašina džamija (1615), Kameni most i Šadrvanska česma.

Na živopisu u crkvi Bogorodice LJeviške ispisano je na arapskom jeziku: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“. Grad je vekovima bio centar trgovine i velikog broja zanatlija. Bilo je u njemu zlatara, kovača, puškara, sabljara (čuvena je sablja ,,dimiskija“), kujundžija. Popivši vodu sa Šadrvana još jednom pogledom ispraćam Paštrik.

Vratiću se sigurno jer tako kažu stari: ko se jednom napije vode sa šadrvana taj se sigurno vraća u Prizren.