Prnjavor Mačvanski (2): Burna i bogata istorija

… inače, Prnjavorce pored vrednoće odlikuje tako malo čivijaški mentalitet, malo su opori, malo grubi (nekada se u tome baš preterivalo, sa epilogom groblja i robije), tvrdoglavi i zaguljeni, što bi se reklo, nadmeni, skloni su da se drugome podsmevaju, ali, kakve su se sve nevolje kroz istoriju kotrljale preko ove, na vetrometini, bogate ravnice i krvavu cenu koju su plaćali periodično, razumljivo je valjada da ih je malo i ogrubelo. Inače, Mačva i okolina spada u najstradalnije područije Srbije, sve od Prvog srpskog ustanka do Drugog svetskog rata.

Za sve vreme, od devet godina koliko je trajao Prvi srpski ustanak, Mačva i Jadar su imali najviše sukoba sa hordama nemilosrdnih i dobro naoružanih Osmanlija; u stalnim nadiranjima nadmoćnije turske vojne sile preko Drine koja je bila granica, oni su bili prvi na udaru.

Prnjavor i okolinu, od Turaka su, za sve vreme ustanka uz velike žrtve i odricanja, predvođeni sa uglednim Prnjavorcem, kapetanom Ilijom Srdanom, branili njegovi žitelji i seljaci iz okolnih sela. Svi oni su morali da budu na stalnom oprezu, godinama su bili razapeti između oružja i plugova, između ratovanja i ratarenja jer su među prvima bili na udaru od turske vojne sile koja je često iz Bosne bezobzirno upadala u njihova sela. Još tada, u zlim i krvavim vremenima, kada se ukazala prilika i nada da se oslobode vekovnog ropstva, kao što dolikuje Srbima, vladala je surevnjiva nesloga, što se skupo plaćalo glavama i besmislenim žrtvama.

Na Lipovici, obronku Cera blizu susedne Čokešine, u rano proleće (1804) na samom početku ustanka, odigrala čuvena Čokešinska bitka gde su poginuli svi branioci koji su se, njih tristotinjak, suprotstavili turskoj hordi od tri hiljade besnih askera koji su išli da brane Šabac od ustanika; Podgorci, predvođeni braćom Nedić su među prvim žrtvama nesloge; po svedočenju učesnika i sudionika događaja, Vasilja Šumanca vođe male čete od pedesetak Mačvana i Vuka Karadžića koji je u to vreme bio je pisar kod čuvenog hajduka Ćurčije i njegove družine, ujutru tog dana pored položaja Podgoraca i braće Nedić prošli su i otišli dalje i Ćurčija sa svojim hajducima i Jakov Nenadović sa svojom pratnjom; pre toga su se Jakov i Ćurčija u manastiru Čokešina posvađali i ostavili hrabre Podgorce na cedilu; videvši raskol i knez Mihajlo Ružičić se uplašio i povukao sa svojim Pocercima; u opštoj klanici, svi Podgorci sa braćom Nedić i Mačvani, su do mraka izginuli, pretekao je samo teško ranjeni Šumanac. U međuvremenu, zahvaljujući njihovim žrtvovanjem, kojim su zaustavili turske horde koje su pošle u pomoć, glavnina ustanika je uspela da od Turaka otmu Šabac. Nije to sve. Kasnije, kad se ukazala prilika, i svojeglavi Ćurčija je, po naredbi Jakova Nenadovića, ubijen. NJih dvojica su bili u zavadi oko ubiranja skelarine na Drini.