„Prolaznici“ na kiši

Na preopterećenim nemačkim autoputevima se često stoji umesto da se prelaze kilometri. Najgori su oni koji povezuju najveće gradove Frankfurt, Hanover, Hamburg. Bez prestanka sam menjao trake, uvek verujući da se vozila kreću brže onom u kojoj nisam. Kako ne volim noć za volanom, pred kraj dana zastoje na autoputu iskoristih da potražim na mapi mesto gde bih prespavao. Spazih Bad Brikenau. „Bad“ u imenu mesta ukazivalo je da je mesto banja. Možda nalikuje Ruletenburgu iz Kockara Dostojevskog? Odluka je doneta, prespavaću u Bad Brikenauu.
Ime mesta bi se moglo prevesti u „banja na mostu“. Raspitujući se koje tekobe se leče u banji, doznadoh da mesto već stotinak godina nije banja, jer je ustanovljeno da sem čistog vazduha nema u njemu ničeg lekovitog. Ni voda nije lekovita. Niti ima ičega od Rulet-grada. Nema ni mosta, nije ga nikad ni bilo, jer nema ni reke. Navodno se „most“ našao u imenu, jer je nekada davno neki domišljant feudalac naplaćivao takse za prolazak kroz mesto, kao da je na putu bio sagrađen most.
Smestivši se u hotel prošetah gradom. Na glavnom trgu spazih grupu ljudi koji su stajali okrenuti leđima prolaznicima, naizgled zaneti u razgovoru. Nalikovali su ljudima koji su ih mimoilazili ne obraćajući pažju na njih. Devojčici koju su izveli u šetnju je bilo očito dosadno, te je promolila ruku izvan kišobrana kako bi proverila nije li stala kiša, kako bi mogla da potrči trgom. Kiša? Kakva kiša, nebo je bilo vedro. Grupa ljudi sa devojčicom je bila izlivena u bronzi, direktno postavljena na pločnik bez postamenta, kako bi što više nalikovali prolaznicima. Držali su otvorene bronzane kišobrane dok ih je vodoskok zalivao umesto kiše. Naviknuti na grupu koja je stalno stajala na trgu prolaznici obratiše pažnju na njih tek kada sam se zaklonio ispod njihovih kišobrana kako bih se slikao za uspomenu.
Pomislih da je spomenik reklama za kišobrane i da Bad Brikenau najverovatnije ima industriju kišobrana. Doznadoh da je i to još jedna zabluda, poput uverenja da je mesto banja, kockarnica i da je podignuto uz most na nekoj reci. Spomenik, ukras glavnog trga, je bio samo uspešno, nadasve zabavno, ostvarenje skulptora.
Da ne zaboravim, mesto je turustičko. Navodno na tridesetak kilometara se nalaze skijaški tereni. Hotelski autobus kada se planine zabele od snega odvozi smučare do njih. Ipak, budite obazrivi, ni terene, ali ni planine nisam zapazio. Ne znam nisu li i skijališta poput „banje“, „mosta“ i fabrike kišobrana?
Tek kada sam prestao da tragam za posebnostima, kada sam prihvatio da je Bad Brikenau, sasvim obično mesto, doduše lepo uređeno, čisto, kada sam obratio pažnju na ljubaznog recepcionara u hotelu, gostioničara, prolaznike opustih se. Nisam video nemačku banju, ali sam proveo lepo veče i nađem li se opet u okolini Bad Brikenaua zaustaviću se ponovo u njemu. Zbog ljubaznih ljudi, uređene i čiste varošice i „grupe ljudi“ na trgu koji su uvek tu, čak i kad ste sami, da vam prave društvo.