Poznato je da su se sićušne kosti u našim ušima razvile iz vilice naših davnašnjih predaka, ali su neki delovi te transformacije do danas ostali nepoznati.
Ipak, kod novootkrivene prelazne vrste vidi se da su slušne koščice započele izolaciju jedna od druge, ali i od vilične hrskavice. Ovo prvo razdvajanje, koje se desilo pre više od sto miliona godina, odvojilo je proces žvakanja od procesa slušanja i omogućilo im da formiraju svoje moderne forme.
Savremeni sisari, uključujući i ljude, duguju čulo sluha sitnim, ali isprepletanim koščicama srednjeg uha.
Te slušne koščice nazivaju se čekić (lat. malleus), nakovanj (lat. incus) i uzengija (lat. stapes). Zvuk se kroz ovaj sistem prenosi u obliku njihovih vibracija i pretvara ih u tečne talase u unutrašnjem uhu.
Nakon toga, receptorske ćelije sa dlačicama (engl. hair cells) visoke osetljivosti reaguju na vibracije i potom se, slušnim nervom, zvučna informacija prenosi do centara u mozgu.
Prvobitno su, međutim, koščice činile deo vilice koja je našim najstarijim precima služila kako za slušanje, tako i za žvakanje.
Pretvaranje ovih viličnih kostiju u složen slušni aparat nije bilo do kraja pojašnjeno, pa je novi primerak fosila u Kini rasvetlio neke od faza koje su nedostajale u tom procesu.
Inicijalno razdvajanje funkcije žvakanja i funkcije slušanja poslužilo je da se uklone ograničenja koja su do tada ovi procesi nametali jedan drugom, na taj način omogućivši obostrano poboljšanje.
Autori studije Haibing Vang, Jin Meng i Juanking Vang nazvali su do sada nepoznatu jedinku Jeholbaatar kielanae.
Njene dimenzije odgovarale su otprilike veličini voluharice, “trčkala” je po Kini pre oko 120 miliona godina, a pripada jednoj od najdugovečnijih vrsta – multituberkulatima.
Naime, postojala je od pre 160 miliona godina do pre 34 miliona godina, a različiti potomci ove vrste postali su uobičajeni širom Severne hemisfere.
Multituberkulati su možda bili uspešniji, jer su žvakali hranu drugačije od drugih sisara.
Umesto da seckaju hranu na komade koristeći vertikalni ugriz kao što to čine mačke ili da melju hranu pomerajući donju vilicu horizontalno poput krava, multituberkulati usitnjavaju hranu pomerajući donju vilicu (mandibulu) – ali unazad.
Profesor Juanking Vang sa Kineske akademije nauka i njegove kolege tvrde da je upravo ovo svojstvo uticalo na nastanak neobičnog tipa uha. Jedno je sigurno, srednje uho sisara evoluiralo je iz zgloba vilice predaka.
Tako su, npr. zglobna kost na zadnjoj strani mandibule i kvadratna kost (koja će kasnije postati nakovanj) zadržale svoju vezu. Ove kosti su se za nijansu pomerile ka unutra i zajedno sa uzengijom (koja je već bila prisutna) sačinjavaju srednje uho.
Ostale kosti tada su formirale vilični zglob koji danas postoji kod sisara. U prelaznim fazama ovog evolucionog procesa, veza između srednjeg uha i mandibule i dalje je zastupljena preko čekića, mada je stepen te veze smanjen u odnosu na vezu koja je postojala ranije. Treba napomenuti da su vilica i uho obavljali svoje funkcije kroz sve faze tranzicije.
Sve u svemu, zaključak istraživača iz Kine jeste da je evolucija slušnog aparata verovatno pokrenuta funkcionalnim zahtevima aparata za ishranu, tj. promenama delova sistema organa za varenje.
U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
