Prosečan zatvorenik Alkatraza čitao 150 knjiga godišnje

Ostrvo Alkatraz je 1775. godine otkrio španski istraživač Huan Manuel de Ajala, koji ga je nazvao „La Isla de los Alcatraces“ što na španskom znači „Ostrvo pelikana“.

Zbog povoljnog strateškog položaja ostrvo je od sredine devetnaestog veka služilo kao vojna baza američke vojske, a 1853. godine tu je sagrađena vojna tvrđava i prvi svetionik na pacifičkoj obali.

Vojska je ostrvo ubrzo počela da koristi za smeštanje ratnih zarobljenika. Već 1861. godine na ostrvo su počeli da pristižu zarobljenici američkog građanskog rata, a kasnije i špansko-američkog rata. Alkatraz zbog ovoga 1868. godine i službeno postaje vojni zatvor.

Nova trospratna zgrada zatvora građena je od 1912. do 1920, godine, a budžet za izgradnju iznosio je oko 250.000 dolara. Sa svojih 150 metara dužine to je bila najduža betonska zgrada tog vremena.

Zgrada se sastojala od kantine, kuhinje, berbernice, upravnikove kancelarije, sobe za posete, biblioteke i imala je četiri bloka sa ćelijama. Najozloglašeniji je bio D-blok, koji je imao 36 ćelija i šest samica, gde su smeštani najproblematičniji zatvorenici. Koridori su dobijali imena po poznatim američkim ulicama kao što su Brodvej i Sanset Strip.

Ćelije su bile jako male i primitivne. U jedva tri kvadratna metra zatvorenik je imao krevet, lavabo, wc šolju i jedan stočić.

Pored zatvorskog kompleksa, na ostrvu su izgrađene i stambene zgrade, za smeštaj vojnika, čuvara i njihovih porodica. U jednom trenutku na ostrvu su živele 52 porodice, uključujući i 126 žena i dece.

Alkatraz je postao federalni civilni zatvor u avgustu 1934. godine, tada je glavna zgrada zatvora modernizovana i obezbeđenje je pojačano.

Ubrzo je dobio reputaciju zatvora iz kojeg je nemoguće pobeći. Ako zatvorenik i uspe da umakne čuvarima, zbog hladnog mora i jakih morskih struja neizvodljivo je preplivati do obale San Franciska koja je udaljena preko dva kilometra.

Alkatraz je bio isključivo namenjen najproblematičnijim zatvorenicima koji su konstantno pravili velike probleme u drugim federalnim zatvorima. Posle samo godinu dana rada Alkatraza ponašanje zatvorenika u drugim zatvorima se znatno popravilo jer niko od njih nije hteo da završi u Alkatrazu.

Jedan pisac je svojevremeno izjavio da je Alkatraz „velika kanta San Franciska u koju svi zatvori bacaju svoje najtrulije jabuke“.

Pored toga što je imao reputaciju zatvora iz koga je nemoguće pobeći, stekao je i reputaciju zatvora u kome je nemoguće živeti. Uslovi života su bili krajnje nehumani, a čuvari su često brutalno prebijali zatvorenike.

Afroamerikanci su bili odvojeni od belaca zbog konstantnog rasnog nasilja. Zbog ovoga su mnogi zatvorenici gubili razum i bili slabog mentalnog zdravlja.

Ed Vutke je prvi zatvorenik koji se ubio u Alkatrazu, a Ruf Persful je jednom prilikom odsekao sebi prste, sekirom koju je uzeo sa vatrogasnog kamiona, i molio još jednog zatvorenika da isto uradi sebi.

Prvo ubistvo u Alkatrazu se dogodilo trećeg decembra 1941. godine kada je Henri Jang ubio Rufusa Mekkejna, Jang je za kaznu proveo 22 meseca u samici.

Zatvorenici nisu imali pravo da pričaju međusobno, ovo pravilo je nazvano „kodeks tišine“, novine su bile strogo zabranjene kao i bilo kakvo unošenje informacija iz spoljnog sveta. Imali su pravo da rade u pojedinim zatvorskim radionicama, i to je bila privilegija.

Imali su i pristup zatvorskoj biblioteci iz koje su uklonjeni svi sadržaji povezani sa nasiljem. Procenjuje se da je prosečan zatvorenik Alkatraza čitao oko 150 knjiga godišnje.

U kantini su zatvorenici jeli tri obroka dnevno, zajedno sa čuvarima i kompletnim zatvorskim osobljem, a posle svakog obroka se prebrojavao escajg. Kantina je za slučaj nereda bila opremljena suzavcima koji su se mogli u svakom trenutku aktivirati daljinskim putem i kabinetom za oružije.

Prvi upravnik Alkatraza Džejms Džonston je često jeo sa zatvorenicima i to bez ikakvog ličnog obezbeđenja. Džonston je zatvorenicima dozvolio da uzimaju koliko god hoće porcija, kako bi jednom za svagda rešio problem pobuna koje su često izbijale zbog gladi.

Zanimiljivo je da su i pored teških uslova života pojedini zatvorenici tvrdili da Alkatraz i nije toliko loš, i da je hrana mnogo bolja nego u nekim drugim zatvorima, a bilo je i onih koji su svojevoljno tražili da ih prebace u Alkatraz.

Tokom pedesetih godina uslovi u Alkatrazu su se postepeno poboljšavali, zatvorenicima je dozvoljeno da sviraju muzičke instrumente, da slikaju, dozvoljen im je radio i organizovane su projekcije filmova vikendom. Čuveni „kodeks tišine“ je ublažen i zatvorenicima je dozvoljeno da tiho razgovaraju.

Jedan od najpoznatijih zatvorenika koji su svoju kaznu služili na ostrvu Alkatraz je čuveni čikaški gangster Al Kapone, koji je tamo proveo četiri godine od 1934. do 1938.

Bio je jako problematičan i učestvovao u mnogim tučama, a postoji i legenda koja kaže da je često svirao bendžo u zatvorskom kupatilu, što verovatno nije tačno jer su muzički instrumenti dozvoljeni tek pedesetih godina.

Kapone je 1938. godine prebačen u Terminal Ajlend zatvor u Los Anđelesu jer je počeo da razvija simptome sifilisa i bio je jako slabog mentalnog zdravlja.

Ukupno 36 zatvorenika je 14 puta pokušalo da pobegne iz Alkatraza. Zvanična informacija je da niko nije uspeo, dvadeset troje je uhvaćeno, šestoro njih je ubijeno tokom bekstva, dvoje se udavilo, a petoro se vodi kao nestalo.

Prvi pokušaj bekstva se dogodio 1936. godine kada je Džozef Bauers pokušao da se popenje preko ograde. Stražari su ga brzo primetili i pošto je odbio njihovo naređenje da siđe dole, pucali su u njega. Bauers je pao sa visine od 15 metara i neposredno posle toga preminuo.

Tokom jednog pokušaja bekstva 1946. godine dogodila se takozvana „Bitka za Alkatraz“. Šest zatvorenika je diglo pobunu u jednom bloku, zatvorenici su uspeli da nadjačaju čuvare i da dođu do sobe sa oružjem, a potom zahtevali od jednog čuvara da im da ključ od spoljnih vrata.

On im je dao sve ključeve koje je imao osim onog koji su tražili. Kada su videli da nemaju ključ koji im treba zatvorenici su uzeli taoce i otvorili vatru, a nekoliko stražara i zatvorenika je poginulo u pucnjavi. Bitka za Alkatraz je završena kada su na ostrvo stigli američki marinci.

Najpoznatiji pokušaj bekstva po kome je snimljen i holivudski film sa Klintom Istvudom „Bekstvo iz Alkatraza“ dogodio se 11. juna 1962.godine. Frenk Moris, Džon Anlin i Klerens Anlin su pažljivo isplanirali svoje bekstvo.

Oni su uspeli da prokopaju zidove iza svojih ćelija koji su bili oštećeni solju, a za kopanje su koristili metalne kašike i improvizovanu bušilicu napravljenu od motora usisivača. Zvuk bušilice su maskirali tako što su kopali samo za vreme „muzičkih sati“.

Napravili su i splav na naduvavanje od kišnih mantila, a kako čuvari ne bi odmah primetili da ih nema na jasutuke su stavili papirne modele svojih glava i to sa pravom kosom koju su uzeli iz berbernice.

Frenk Moris i braća Anlin nikad nisu uhvaćeni, vlasti u Americi su ih proglasili nestalim i „verovatno mrtvim“.

Sedamdesetih godina se pojavila fotografija sa dvojicom muškaraca koji podesćaju na braću Anlin. Slika je ukazivala na to da su braća Anlin u Brazilu i da su živi i bezbedni, pa ipak njihov identitet nikad nije potvrđen.

FBI je 2013. dobio pismo koje je navodno poslao Džon Anlin. Napisao je da boluje od raka i da će se predati ako mu FBI obezbedi lečenje. Ovo pismo je FBI potpuno ignorisao, ali je zato privuklo veliku pažnju medija.

Alkatraz je prestao da funkcioniše kao zatvor 21. marta 1963. godine. Bio je gotovo deset puta skuplji za održavanje od ostalih zatvora u Americi, građevine su bile oštećene zbog morske soli i odlučeno je da se zatvor na ostrvu Alkatraz ukine. Danas zgrada zatvora služi kao muzej.