Prvo lice jednine – o kome govorimo kada govorimo o sebi?​

Međutim, jedna od čestih pojava u svakodnevnoj komunikaciji je da neki ljudi o sebi umesto u prvom, govore u drugom ili trećem licu jednine. Kao da ne govore o sebi, već o sagovorniku ili nekoj trećoj neodređenoj osobi i njihovim sadržajima.

Kada pričaju o svojim doživljajima i reakcijama, uglavnom kažu „ti se obraduješ“ ili „čovek se iznervira“, umesto „ja se obradujem“ i „ja se iznerviram“. Naše reakcije govore u prilog raširenosti ovog fenomena – retko ko od nas je zbunjen ili traži dodatne informacije o kome se radi – većina „zna“ da naš sagovornik priča o sebi, a ne o nekom drugom.

Kako biramo da o sebi govorimo u drugom i trećem licu jednine? Kako biramo da se nepravilno izražavamo i pored poznavanja gramatičkih pravila? Kakvu funkciju ima upotreba drugog ili trećeg lica jednine kada govorimo o sebi? Kako taj nelogičan i gramatički nepravilan govor utiče na onog ko ga upotrebljava, a kako na sagovornika i komunikaciju?

Izuzimanje i otklon od sebe

Kada govorimo o sebi kroz drugo ili treće lice, izuzimamo sebe iz izrečenog. To su naše misli, osećanja i želje, ali ih mi iskazujemo kao da pripadaju nekom drugom. Kao da govorimo o sagovorniku ili o nekoj neodređenoj osobi, a ne o sebi. Dinamički, pravimo iskorak od sebe i delimo sebe na dva dela – „ovo sam ja, a ovo su moji sadržaji o kojima pričam sa bezbedne udaljenosti kao da se radi o nekom drugom“. Na taj način, umesto da se identifikujemo sa svojim sadržajima mi stvaramo podeljenost unutar sebe i od potencijalno skladne, postajemo fragmentirana celina u kojoj su naša osećanja, misli i ponašanje međusobno odvojeni. Ta fragmentiranost najčešće dolazi do izražaja u situacijama kada ne osećamo ono što izgovaramo ili kada radimo nešto zato što mislimo da „tako treba“, a ne zato što je to naša potreba i zato što to želimo.

Kada govorimo u prvom licu govorimo o sebi, neposredno i nedvosmisleno – „ja osećam, mislim i radim“ i identifikujemo se sa svojim sadržajima – „moja osećanja, misli i postupci, to sam ja“.

Kada govorimo o sebi upotrebljavajući drugo ili treće lice imamo osećaj manje izloženosti, ali stvaramo i distancu u relaciji sa sagovornikom i smanjujemo intenzitet doživljaja. To može da bude naš svestan izbor ili naš obrazac komunikacije kojeg nismo svesni.

U praksi to znači da može da se dogodi da razmenjujemo sadržaje sa našim sagovornikom, a da ne uspostavimo kontakt sa njim zato što smo tako svesno ili nesvesno odabrali. Distancirani smo i zaštićeni od izloženosti, ali smo zaštićeni i od kontakta.

Česta karakteristika takvih razmena je beživotnost – nema ličnog obraćanja, entuzijazma i interesovanja, samo slojevi nestimulativne verbalne razmene.

Uticaj na sagovornika i komunikaciju

Uticaj na sagovornika zavisi od celokupnog konteksta u kom se odvija komunikacija, gde spadaju i međusobna relacija, uzajamna očekivanja i lične karakteristike svakog učesnika ponaosob.

Govor o sebi u drugom ili trećem licu često se svodi na nabrajanje primera u kojima su u glavnoj ulozi sagovornik („Ti se obraduješ kada te neko pozove i kaže ti…“) ili neka treća neodređena osoba ( „Čovek se iznervira kada sve organizuje i onda…“).

Kontinuirana upotreba drugog i trećeg lica, onda kada za to ne postoji realna potreba, stvara kognitivnu disonancu koja od sagovornika iziskuje da uloži dodatan napor da je obradi.

Da bi mogao da nas razume, sagovornik je prinuđen da pomno prati i dešifruje kada govorimo o sebi, a kada o nekom drugom. Za neke sagovornike nepravilan govor može da bude naporan za praćenje.

Drugi, kontinuiranu upotrebu drugog lica mogu da dožive kao intruzivnu, a upotrebu trećeg lica kao bezličnu. Ovo su i razlozi koji mogu da dovedu do pada koncentracije, gubitka zainteresovanosti i motivacije, i konačno do prekida komunikacije.

S druge strane, u relacijama u kojima sagovornici nemaju očekivanja da uspostave kontakt i ne investiraju sebe, koje su rutinske i šablonizovane, kreirana distanca često je svesni manevar koji ima zaštitnu funkciju i sa kojim su oba sagovornika prećutno saglasna.

„Prihvatanje vlasništva“ nad svojim izražavanjem

Forma prvog lica jednine postoji da bismo je upotrebljavali kada govorimo o sebi i ima funkciju da naše poruke budu jasne i nedvosmislene, a da naš sagovornik zna da govorimo o sebi. Ukoliko se i pored poznavanja jezičkih pravila nepravilno izražavamo, važno je da to primetimo i osvestimo, jer svesnost nam omogućava izbor i kontrolu nad svojim ponašanjem.

Svesnost znači i mogućnost da istražimo kako biramo da govorimo o sebi u drugom ili trećem licu jednine i značaj koji taj način izražavanja ima za nas.

Upotrebom prvog lica kada govorimo o sebi pokazujemo stav i stajemo iza svojih reči. U kontaktu smo sa sobom i svojim potrebama, a komunikaciji dajemo lični ton.

Govoreći „ja“ uspostavljamo i kontakt sa drugima. Ne možemo da uspostavimo kontakt i bliskost sa drugom osobom ako smo neodređeni i nedorečeni, i ako „pazimo“ da ne pokažemo sebe. Zato je važno da svesno biramo kako komuniciramo i kako se izražavamo kako bi kontakt ili odsustvo kontakta sa drugom osobom bio naš svesni izbor, a ne nešto što nam se „dešava“ i što je van naše kontrole.

Govoreći o geštalt grupama kao kreativnim zajednicama u kojima ljudi imaju priliku da usvajaju nove veštine i razvijaju svoje potencijale, Džozef Zinker, klinički psiholog i geštalt terapeut, pominje „prihvatanje vlasništva“ nad svojim jezikom i ponašanjem kao jedno od osnovnih pravila komunikacije u grupi u cilju podsticanja grupne svesnosti, entuzijazma i kontakta.

On navodi reči C. Vesli Džeksona, kliničkog psihologa: „Ukoliko mislite ’ja’, radije recite ’ja’ umesto ’ti’ ili ’ono’ ili sve one reči koje često koristimo da bismo izbegli eksplicitno vlasništvo nad onim što govorimo i koje doprinose da diskusije budu opšte i bezlične“.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut​

www.gestalt.org.rs