Pula (1): Bleda, meka, ćilibarska

Ali ovaj svod, ove kulise uglačanog vazduha i svetlosti koja je toliko milokrvna da boli, onostrana, pijanstvu od lepote je nalik. Bleda i vazda meka i ćilibarska Pula, leži kao uglačani, sjajni kamen, ružičasta kameja što ju je, leteći nisko, izgubio neki anđeo. A ona nabujala od svih tih voda, modrih, zelenookih, tajnovitih, ona narasla kao ogroman oblak od kamena boje ljudske kože, rano izjutra skuplja sve svoje čipke, agave, borove, pozlate i leže, naga, na obalu sunčajući se na onostranom suncu, koje se uvek smeši, šapatom, osmehom ljudskim, osmehom onih koji znaju da će mreti, ali ne mare. Ove godine, u julu, sedela sam na tamošnjem filmskom festivalu, u Pulskoj areni, gde su se tiskale vizije i šarene procesije ljudi i filmova, pod nebom na kome su ležale ćutljive zvezde, opipljive i od tvrdog žada. NJihovo savršenstvo je plašilo. I ove godine svetlost sunca se oštro rasprskavala i padala je u rastresene, setne kose palmi i beše tog providnog sjaja nad Arenom, što pravio je krug oko crnih, mekih crkvenih porti. Suvi vetar slabo duva, taj beli med bure što sitno mreška talase, lutam ovim ulicama koje je toliko mrzeo DŽojs. Neprekidno odlazimo u Srpsku kuću kod Milana Rašule, toplog i blagog, ovde traje izložba „Purput i tikiz“, Predraga Miloševića, gde je slikar na platna dozvao lica – pitanja, uplašena od sopstvenih maski. Rašula nas voli i čeka i dočekuje svaki put, čineći dobro samo i nikada ne tražeći ništa za uzvrat. Srpska kuća je u samom centru Pule, uvek sa najrazličitijim svetkovinama i koncertima i čitanjima i filmskim programima i izložbama, vazda u znaku obnove, sija od neke tihe radosti, svetlosti i muzikalnih bljesaka i danju i noću. Grad miriše na tamjan i na kišu i na sva prošla leta u Fažani gde je more čisto, uljano mastilo, na zidine Ližnjana, ozvezdale, purpurne od korala poljubaca što sazreli su u pesak i so i san morskog bilja i mulj po kome sanjam da gazim.