Pula (2): Jeza prošlog vremena

Rovinj nam poklanja svetlost, vinska nebesa, dan sa ukusom imele, plahu, opojnu vedrinu mediteransku, vrtoglavicu izaziva ovo stenje uz obalu. Istarska obala je prah srebra, vreme okamenjeno u jednu davnu zoru, žutu, kišnu, mutnu, zoru nalik na razjapljeni kofer nebesa, u koji smo ređali nenapisane knjige i neizgovorena obećanja i ukrase za kosu od peska i vetra i odeću natopljenu onim sjajem, punili smo visoki vazduh, zvezdanim , neizgovorenim obećanjima o povratku, kao da je povratak moguć. A eto, dođoh ovde i dolazim samo ja. U Puli su ovog leta filmovi puni straha ljudskog i groze od preživljenog i jeze prošlog vremena, koje nas je samlelo i sadašnjeg koje je suvišno, jer je potrošeno unapred. Na platnu su filmovi prepuni patnje, što prerasta granice naših bića. Ima novih, mladih, darovitih filmskih umetnika…Ali je ipak u filmovima mnogo kokainskog praha, nezdrave žudnje, ubijenih i ubica. I nema nade. Ali su vina i dalje trpka, modra i gusta, od njih vam crne desni i imaju dah vremena koja nikada neće proći i tek dalek aromat rimskog grožđa koje još svetli i cveta u snovima mrtvih što žive u nama. Naši preci u nama su pokopani. Lutam ovim ulicama opijena i stalno mi se pričinjava kako odnekud čujem paunove. Milujem sok što curi iz cvetova, drveta što kriju pupljenje, ambru agave, sve to milujem, žeđ kamena i meke obale što ruše se u snu. Ovde možete čuti u svitanja kad durski pupolje niski zvonici i tičice što kao crne note, nešto otkucavaju Morzeovom azbukom na čakavskom. Jutrom možete razabrati muzikalne odjeke rimskih pijaca, večne, to neko nudi dimljenog noja i med i borovnice i meko meso maslina i vino što pada na srce kao miris i dah onog jednog, bogolikog muškarca.