Gubici su svakodnevni deo života. Neki su očigledni, a za neke osećamo da sugubitak, ali ne možemo u potpunosti biti sigurni šta je to što treba preboleti i prihvatiti.

Sam izraz preboleti govori o tome da, da bi se taj proces završio, moramo dozvoliti da boli… Boli, boli pa preboli, kažu stariji. Očigledni gubici su gubici drage osobe u slučaju smrti, ali i u slučaju emotivnog gubitka kao što su razvod, raskid ili prekid dragocenog i značajnog prijateljstva.

Naravno, ne osećamo gubitak samo u odnosu na drage ljude, nego u odnosu na sve oko nas (i unutar nas) što ima određeno mesto u našojl ičnosti. Tako da ćemo ponekad sebe naći u situaciji preboljevanja gubitka posla, imovine ili nekog ideala koga nam nije lako da se odreknemo.

Kako bi bliže opisala zdrave faze preboljevanja, uzeću primer svoje klijentkinje koja je skoro morala da preživi i suoči se sa neprijatnošću prihvatanja razvoda.

Faza šoka

K: „Vratili smo se kući posle slave naših kumova. To veče samo po sebi je bilo lepo. Nismo se svađali, niti sam mogla da na bilo koji način predvidim da nešto nije u redu. Spremili smo decu u krevet i videla sam ga kako sedi na rubu ležaja i drži glavu. Izgledao je slomljeno. Pitala sam ga šta je bilo, misleći na to da mu nije loše zbog hrane ili nešto slično. Okrenuo se irekao mi da želi razvod. Samo tako. Bez upozorenja. Bila sam zaprepašćena. Mislila sam da je to jedna od njegovih okrutnih šala. Mehanički sam produžila da razmeštam krevet i svoj i njegov jastuk. On me samo gledao i kao da je čekao da se uveri da li sam to razumela. Naravno da jesam razumela, ali je to nemoguće. Mora da se šali ili da je zbunjen. Ništa nisam mogla da razumem. Rekla sam mu da moram da izađem na vazduh. Uzela sam ključeve od auta i krenula da vozim. Znate, naše naselje ovaj… naselje mog bivšeg supruga ima dosta uzbrdica i nizbrdica. U jednom trenutku sam shvatila da nemam punu kontrolu nad autom. Stala sam i pomislila na svoju decu. Do tog trenutka imala sam osećaj da ništa ne osećam, bukvalno ništa. Ali kad sam „videla“ decu ispred sebe, onda sam prsla. Misli su mi se ređale brzo i bez kontrole. Plakala sam bez kontrole. Osetila sam slabost u rukama i nogama. Mislila sam da ću se onesvestiti.“

Faza poricanja

K: „Pre par dana mi je rekao „ono“ o čemu sam vam pričala. Poznajem ja njega dugo. Posle toga sam se vratila kući i legla pored njega. Nisam mogla da spavam, ali mi je bilo lakše da legnem pored njega i da se probudim iz ružnog sna. On se posle te večeri potpuno promenio. Nije besan, niti ljut, niti me provocira, samo je distanciran. Ali nema veze, vratiće se. Možda ima neku aferu, pa mu se sada čini da je to rešenje, ali ne bi on mene tako ostavio sa decom. Dobar je otac. Moraću da budem strpljiva i da radim sve što voli i setiće se zašto me je u početku voleo. Rekla sam mu da je o.k. i ako ima drugu. Znate, mi smo u braku već 17 godina. Prosto se čovek ponekad izgubi u rutini. Ja bih to mogla da oprostim.“

Faza ljutnje i besa

K: „Otišao je! Prošle nedelje! Jel možete verovati?! Ja i dalje ne verujem! Zamislite, mi imamo troje dece. Zovem ga i ne javlja se. Kako može da bude tako hladan?! Znate, ne kažem ja da sam bila „cvećka“, verovatno sam i ja kriva za neke stvari u našem odnosu. Možda sam mogla ćešće da se trudim da imamo seks. Znate, često sam bila umorna. Troje dece, plus posao, verovatno da sam mu više udovoljavala, ne bi me ostavio. Jel da?! Znam da zvučim kao tinejdžerka, ali ja svake noći sanjam kako je u stvari ovo san i probudim se i sve bude o.k…Ma on je kreten! Isti je kao njegov otac! Bezosećajno kopile!“

Faza prihvatanja – potištenosti

K: „Jedva sam sebe naterala da dođem kod vas. Ne znam ni da li ima smisla. Ništa drugo nema trenutno. Šta i ako dođem, šta će to suštinski promeniti? Ne mogu ga vratiti, a to je jedina stvar koja me može učiniti srećnom… Znate, nedostaju mi prijatelji, ali se ni sa njima ne viđam. Svi su naši prijatelji zajednički. Svaki odlazak kod nekog od njih me podseća na njega, na nas, na ono što smo izgubili. I onda ne idem nigde. Deca brinu o meni. To je jedina stvar koja me tera da dođem kod vas. Razmišljam koliko sam ja sebična što ne mogu da prebolim, a još manje da pomognem njima da prevaziđu svoju tugu. Jutros me je najmlađa pokušala našminkati. Rekla mi je da želi da ponovo budem lepa i da se smejem.“

Ponovno uključivanje

K: „Nije mi bolje, znate. Ali, hvata me neki inat, što je svakako bolje od dosadašnjeg potpunog beznađa. Prošle nedelje sam shvatila da moja deca čiste „zamnom“ , da se tako izrazim. Meni je lepo kad mi je životni prostor lepo uređen i čist. Prošle nedelje sam videla mog srednjeg sina kako razmešta mojveš po fiokama. Zgrozila sam se sebe same. Ne zbog toga što on to radi, uvek sam ih učila da budu samostalni i da brinu o sebi, već zato što ja ne radim ništa. Iako sam ih ja učila da moramo preuzeti odgovornost za sebe. Čini mi se da se silom teram da čistim i perem, ali se nekako osećam bolje nego kad ne radim ništa.“

Faza ponovne integracije

K: „Čudno se osećam. Nije on nestao znate. Samo je promenio mesto unutar mene. Ne mogu reći da se nešto promenilo u smislu volim ga više ili manje. Volim ga i dalje. To je činjenica. Ali sada ga nekako drugačije volim. Volim to što smo imali. Volim našu decu. Volim ono što sam ja postala pored njega. Nedostaje mi još uvek. Ponekad me nešto podseti na to šta smo mogli a nismo, a ponekad mi samo nedostaje iz navike. Razmišljala sam o onome što ste me prošli put pitali. Setila sam se kako sam oduve kvolela da šijem. Idem na kurs šivenja sada.“

Uspešan završetak tugovanja dovodi do ogromne promene. Neretko nam te promene deluju osujećeno u odnosu na ono što smo imali pre. Međutim, završetak preboljevanja dovodi do sazrevanja osobe, boljeg prilagođavanja na životi, i do opšteg psihološkog rasta.

Imajte na umu da se ove faze često prepliću, ponavljaju i vraćaju. Tugovanje se može smatrati završenim onda kada osoba postane sposobna da uspešno preusmeri svoje emocije na nove ciljeve, očekivanja ili uloge.

Zato, ne zaboravite, vredi se truditi i boriti. Pustite da boli, kako bi se prebolelo.