Put u Bajinu Baštu

To je po prirodi stvari opustošilo i osiromašilo provinciju. Parizlije su propustile da to uoče. Nije ih – tačnije – bilo briga. Da bi, međutim, Grad svetlosti mogao nesmetano nastaviti da se širi i guši u luksuzu, porezi su morali biti povećani i sve brutalnije ubirani. Nezadovoljstvo naroda je dostiglo kritičnu tačku. I eto revolucije.

Veoma sličan proces odvija se danas u Srbiji. Neće ovde biti nikakve revolucije – kabadahije mogu da odahnu ako misle da je predviđam – ali će raznih belaja svakako biti. Ja još nisam čuo da se iko zapitao: kuda vodi nekontrolisani rast Beograda? Jeste da mi nemamo mere ni u čemu, ali nekakav razuman odnos između broja stanovnika jedne zemlje i broja stanovnika njene prestonice, svakako bi trebalo da postoji. Ako bi sledili primer Beograda, Moskva bi morala da ima najmanje 70 , a Peking više od 250 miliona stanovnika. Srbija više jednostavno nije u stanju da izdrži (i izdržava) toliki Beograd, a kako vidimo, i Beogradu je sve teže da izdrži i izdržava samog sebe.

To je posledica primitivne centralizacije, anahrone težnje da se svi poslovi kontrolišu iz nekoliko kancelarija razbacanih unutar kruga dvojke. Umesto da se (unosni) poslovi kontrolišu iz Beograda, oni su se – razumljivo – preselili u Beograd. A za poslovima se preselila i nekontrolisana reka migranata u potrazi za boljim životom. Može biti da će oni spretniji i srećniji među njima doći do krova nad glavom i do novca, ali do boljeg života sigurno neće. Kratko i jasno: kvalitet života u glavnom gradu je ispod svakog nivoa. Tu pare ne pomažu. Na stranu eksponencijalni rast kriminala i svakovrsnih opačina, već je prosto prebacivanje sa kraja na kraj grada postalo gotovo nemoguća misija. Na drugoj strani, gradovi i varošice u unutrašnjosti tavore u kaljuzi jezive stagnacije. Sela polako nestaju. Ko krene u Bajinu Baštu, recimo, imaće priliku da se po čitavih trideset kilometara vozi kroz lepe i plodne, a potpuno nenaseljene predele. Kad god tuda prođem, dođe mi da snevačima teritorijalnog proširenja porazbijam glave. Prošlo je već toliko godina od kraha komunizma, a nove „demokratske“ vlasti tvrdoglavo nastavljaju Titovu migracionu politiku „industrijalizacije“, politiku koja će na kraju dovesti do toga da svi građani Srbije žive u Beogradu i njegovim predgrađima. Svi će, konačno, na svojim olupinama imati sanjanu registarsku tablicu BG.

Kada sam svojevremeno, tamo negde sredinom devedesetih, u nekom intervjuu rekao da prestonicu (u kojoj li smo državi živeli) valja preseliti u Prištinu, mnogi su mislili da sam poludeo. Teže bi to išlo sa secesijom da su državne institucije i strane ambasade bile izmeštene tamo. Možda je poneko i shvatao dublji smisao rasterećenja preopterećenog i predimenzioniranog Beograda, možda je bilo i takvih koji su znali da bi to bio pametan potez. Ali. U Prištini nema splavova, ludih provoda, sponzoruša, pevaljki i još koječega. Priština je sada izvan Beogradovog domašaja, a Beograd raste li raste. Niko ni repom da mrdne. Mogla bi se još uvek prestonica premestiti. U Novi sad. Ili u Niš. Sve bi Beogradovo ostalo Beogradu, a mnogi bi po provinciji dobili ono što je njihovo, a što Beograd milom ili silom prisvaja. Valjalo bi razmisliti pre nego što ostanemo i bez Niš.