Foto: Branko VasiljevićU Masai Mari boravio sam kada je migracija već bila okončana, a stalni stanovnici ovog područja, lavovi i gepardi, ne mareći za kišu, odmarali se zadovoljni plenom koji im je bio u gostima.
Serengeti je nacionalni park, u kome pripadnicima Masaija nije dozvoljeno da napasaju stoku, dok je Masai Mara rezervat prirode i dozvoljena je ispaša na njegovim obodima.
Masai su stočarski narod, kome su pašnjaci uslov opstanka.
Stalno se kreću, formirajući privremena naselja – manjate – u kojima žive zajedno sa stokom, čuvajući je od predatora.
U Tanzaniji, na putu za Serengeti, na pašnjacima podno Ngorongora, naišao sam na selo, okruženo trnovitom ogradom.
Dok su odrasli, u karakterističnim crvenim i plavim ogrtačima, dočekivali goste, između niskih kuća od pruća obloženog balegom vrzmala se tinejdžerska populacija.
Dečaci su imali crne ogrtače, jer su nedavno prošli kroz obred obrezivanja.
Devojke su bile ošišane – znak da su udate.
Žene su imale bogate ukrase, posebno u naročito probušenim ušima.
Izvan sela, u većoj drvenoj građevini, dvadesetak gologlave dece bilo je na školskom času.
Gurali su se na niskim klupama, bosi na pesku.
U Masai Mari je manjata takođe ograđena trnjem. Selo nije na peskovitom tlu, pa sam po kiši jedva hodao kroz duboko blato i balegu.
Kuće imaju dve prostorije, od kojih jedna sa otvorenim ognjištem. Dim koji je ispunjavao obe prostorije nije smetao deci, obradovanoj (ne)očekivanoj poseti.
Naime, posete selima Masaija se plaćaju, da bi stanovnici imali dodatni prihod. Oni žive samo od stoke (sirovo meso, mleko i krv), a nisam video obrađene njive niti bašte sa povrćem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
