Argentina (1): Buenos Ajres, šarm velegrada

Spaja ih oštar jezik Le Korbizijea, koji je za Buenos Ajres rekao da je „Najnehumaniji grad koji sam video“, a za Beograd da je „Najružniji grad na najlepšem mestu“.

Ali, možda im različitost arhitektonskih stilova i daje prepoznatljiv šarm i posebnu atmosferu. Uostalom, traganje za idealnim gradom, započeto u renesansi, (još) nije dalo rezultate.

Buenos Ajres je osnivan i reosnivan, razgrađivan i građen, doseljavan i naseljavan, dok nije dobio današnji izgled.

Takmičenje bogatih, međusobno i sa državom, krajem devetnaestog i tridesetih godina dvadesetog veka, izraženo je u raskošnim palatama klasicizma, art nuvoa, francuskog burbonizma i akademizma.

One su dale Buenos Ajresu evropski izgled. Prve godine dvadeset prvog veka, kroz revitalizaciju stare luke, obeležene su građevinama nekih od najpoznatijih savremenih arhitekata.

Van centra, spontano su kreirane urbane celine – bario, koji su svojom načinom života i umetničkom snagom oplemenile Buenos Ajres i dale mu posebnost.

Pritom je grad očuvao svoju urbanu kompaktnost.

Iz hotela u ulici Suipača, u centralnom delu grada, između obale La Plate i najšire u gradu (i svetu ) Avenije 9. jula, Uroš i ja smo u predgrađa stizali pešice.

Ako se duh grada, kroz najpoznatije aktere ove priče o njemu, može izraziti kroz jedno mesto, onda je to kafe Tortoni, jedan od najstarijih u Buenos Ajresu.

Nalazi se na Majskoj aveniji, gradskoj arteriji koja povezuje Majski trg, na kome je predsednička palata, i Kongresni trg, sa impozantnom zgradom parlamenta.

Uspomene na zidovima kafea svedoče o gostima, kao što je „domaći“ Borhes, ali i Lorka i Neruda.

Slikar Ćinćela Martin, koji je stvarao atmosferu barija Boka, čuveni umetnik tanga, Karlos Gardel, automobilski as Fanđo; bogataši i političari, uključujući i predsednike države…

Pre nego što pođemo njihovim, i još nečijim, tragovima po Buenos Ajresu, za trenutak se zadržimo na jednoj od poruka koje je kafeu Tortoni ostavio Lorka: „Samo misterija nas čini da živimo, samo misterija.“

Oko Majske avenije sažima se politički život argentinske prestonice, ali ga mase formiraju i na Majskom trgu.

Tamo uvek neko protestuje. Trgom dominira predsednička palata Casa Rosada, ofarbana u ljubičasto.

Sa balkona Casa Rosade milionu sledbenika „bez košulja“ obraćala se harizmatična Evita Peron.

Prva dama Argentine imala je trideset tri godine kada je preminula.

U morbidnoj igri režima, tek posle petnaest godina sahranjena je na otmenom groblju Rekoleta.

Provesti večnost na ovom groblju je stvar prestiža, a veličina, oblik i ukrasi nadgrobnih mauzoleja i kapela odraz su bogatstva stečenog na ovom svetu (Na Rekoleti je sahranjen Milan Stojadinović).

Evitino počivalište je skromna porodična grobnica (Huan Peron je sahranjen na pučkom groblju), na kojoj se nalazi nekoliko mesinganih plaketa, koje su postavili njeni sledbenici.

U obližnjem parku, na velikom spomeniku, Evita je predstavljena u pokretu punom dinamike, istovremeno i kao igračica i zaštitnica siromašnih.