Argentina/Brazil: Iskonska lepota vodopada Iguasu

Dok je razgledala ovaj dar prirode, supruga američkog predsednika Ruzvelta, Eleonora, uzdahnula je: „Jadna Nijagara.“

Autor ovih redova, koji ih je sve video, smatra da se po lepoti sa Iguasu vodopadima mogu meriti samo Anđelov vodopad u Venecueli i Viktorijini vodopadi.

Iguasu vodopade dele Brazil i Argentina, blizu tromeđe sa Paragvajem.

Na dvadesetak kilometara od ušća u moćnu Paranu, Iguasu propada kroz rased u obliku potkovice i formira niz od 275 vodopada, od kojih svaki ima svoje ime.

Jedan od njih, Cabeza de Vaca („Kravlja glava“) dobio je naziv po nadimku španskog konkistadora, Alvara Nunjeza, koji je prvi kročio među Guarana Indijance, godine 1541. Guarane su dale ime reci i vodopadima („Velika voda“).

Retko koji hotel ima takav pogled kao Hotel da Cataratas, sa brazilske strane vodopada.

Sa terase prostrane hacijende, okružene suptropskim rastinjem, vidi se široka, razlivena reka, koja se iznenada pretvara u vodopade i gubi u uskom kanjonu.

Još neraspakovani, Uroš i ja krenuli smo uskom stazom prema vidikovcu usred reke, između vodopada iznad nas, Salto Floreana, koji nas je zasipao kapljicama, i Salto Santa Maria, koji se ispod nas rušio u kanjon.

Ispred nas je bila ogromna vodena masa koja je ključala u potkovičastom vrhu kanjona – Garganta do/del Diablo („Đavilovo grlo“).

Čine je tri vodopada: najveći i najmoćniji Salto Union, Salto Mitre i Salto Belgrano.

Garganta uzima tri četvrtine vode reke, a visina vodopada je osamdeset dva metra.

Iznad vodopada diže se visok stub vodenih kapljica.

Da bismo izbliza videli Đavolovo grlo, valjalo je sutradan preći na argentinsku stranu.

Od ulaza u Nacionalni park Iguasu električni voz ide do obale reke, sa koje nas je kilometar dugačka pasarela, po njenom plitkom koritu, dovela do same ivice Gargante.

Ovde se, sa tri strane, reka obrušava u vrtlogu i njen deo uz zastrašujući zvuk nestaje, a ona iznova nadire i propada. Kao da vrtlog hoće da usisa sve u okolini u neki duboki, tajanstveni svet.

Od pene koja se stvara ne vidi se kraj beloj vodenoj zavesi sa žućkastim tropskim prelivima.

Posle paklenog vrtloga, šetnja pored ostalih vodopada, uz pratnju radoznalih koatija, delovala je umirujuće.

Staza vodi iznad širokog panoa vodenih traka, od Salto San Martin do Salto Bosetti, pored koga se spušta do same obale.

Tamo gde se rukavci reke razilaze, da bi formirali posebne vodopade, delovi obale između vodopada su, u stvari ostrva, ma koliko to izgledalo čudno.

Sledećeg jutra ponovo smo prošetali brazilskom stranom, da uhvatimo magične momente formiranja dúga na kapljicama vode, pod suncem koje se rađalo.

Onda smo prešli u Paragvaj preko Parane, koja je nedaleko odatle ukroćena jednom od najvećih hidrocentrala na svetu, Itaipu.

U gradić Sijudad del Este carinik nas je pustio bez pečata u pasošima, verovatno misleći: „Šta ćete uopšte ovde, kada se samo Iguasu zauvek pamti…“