Atlanta (2): Grad drveća, emigranata i vozova

Naime, presudni momenat presudne bitke Građanskog rata 1864, severnjačkog trijumfa koji će Abrahamu Linkolnu obezbediti drugi predsednički mandat a Jug nezaustavljivo gurnuti put ratnog poraza prikazan je… ambivalentno.

Teško je reći ko pobeđuje, Severnjačke armije kidišu, ali se Jug i dalje drži. Stoga je slika imala podjednakog uspeha i na severu, u Mineapolisu, gde je premijerno izložena 1886, nepune 22 godine nakon događaja koji prikazuje, ali još više na jugu i Atlanti, gde će se zadržati preostalih 129 godina.

Odgovarajući na pitanje „tata/deda, šta si ti radio tokom rata“, prefarbavana i modifikovana više puta da bi se uklopila sa promotivnim namerama trenutnog vlasnika, ciklorama je danas postavljena u koliko je god moguće ispravan i elaboriran kontekst.

Dodatno okružena muzejom koji sadrži još tuce postavki veznih za život svih slojeva društva u Atlanti i okolini kroz istoriju, zaključno sa „Labudovom kućom“ palatom obesmrćenom u hit serijalu „Igre gladi“, ciklorama ostaje sublimirano svedočanstvo i metafora za samu srž Atlante.

Grad drveća, grad imigranata, beli grad, crni grad, grad vozova, prestonica Novog Juga, južni Holivud, velika breskva, hot’lanta, sve su to disjunktni a nekako ipak komplementarni identiteti metropole ni nalik ijednoj koju sam ikada pohodio.

Gledajući je sa visine moje radne sobe na najboljem univerzitetu po kvalitetu života u SAD – Emoriju, teško je u nepreglednom zelenilu iz koje izviruju pojedini neboderi sagledati sve ono što sam spoznao o ovom „Gradu u šumi“.

I, kao što drveće i drugo rastinje nezaustavljivo prekrivaju ožiljke negdašnjih bitaka, tako će se i neke nove podele zaceliti vremenom, jer je ovo grad u kojem se lako pušta korenje, bez straha od sekire.