Foto: Vojkan RistićUpekla zvezda pred Svetog Iliju pa ravnica sija ko tepsija na vreloj plotni. Bačka tek što je prošla još jedna žetva. Okolina Sombora je „saobraćajno živa“ tutnje veliki traktori, prenosi se žito i bale slame.
Na pet kilometara od grada upakovanog u ikebanu zelenila i svežine nalazi se selo Bukovac. Put krivudav, pošljunčan.
Prolazimo pored stada ovaca, farme krava. Oseća se miris sela u prvom smislu te reči.
I baš tu negde nalazi se Salaš „Sedam dudova“. Restoran sa baštom.
Od nekadašnjeg velikog magacina napravljena je sala za ručavanje. Porodična kuća sa nekoliko soba u kojima dominiraju visoki stropovi.
U centralnoj sobi je smeštena kuhinja. Ne velika. Prava domaćinska. Sa šporetom tiganjima, ali ne i skarom koja je „majka“ svih južnjačkih kafana, ali ne i ovih u Bačkoj.
Domaćica salaša je Vojislava Mrvaljević Vukša. Okretna i vredna žena kojoj osmeh sa lica ne silazi.
Ovde dolaze gosti koji se prethodno najave, raspitaju za dnevni meni, a najčešće rezervišu neki od specijaliteta koji su toga dana u ponudi.
– Spremamo dnevne količine koje se potroše u toku dana. Kod nas nema zamrzavanja i podgrevanja jela. Što napravimo danas to se i pojede i onda idemo kući – objašnjava nam Vojislava koja sve svoje goste zna poimenice.
Na meniju: Grilovano povrće i pohovani sir, Vojkin hleb sa rukolom i paradajzom, Punjeni patlidžan, Pohovano poliće belo mesa sa krompir pireom, Hrskavi batačići sa pomfritom i karfiol salatom, Ćuretina sa mlincima i sosom od šumskog voća, Svinjska plećka i Domaća kobasica sa krompir pireom i karamelizovanim breskvama.
„Sedam dudova“ naziv salaša, a u dvorištu izbrojah bar devet. Zašto onda ime sedam?
Kažu to je srećan broj, broj ljubavi i uživanja.
U Bačkoj nije običaj da se salata služi kao predjelo pa što bi se reklo „na golo“ veštačimo domaću dudovu rakiju.
Rakija se služi u rasparenim kristalnim čašicama iz ko zna kog vremena i ko je sve iz nje ispijao gutljaje.
Za razliku od južnjačke ili šumadijske „ljute“ ova dudovača je blaža i slabija. Uostalom sve rakije ovde su blago ljute sa jačinom oko 40 stepeni.
Sedimo za drvenim astalom. Nema stolnjaka i nadstolnjaka. Dudovi daju hladovinu, a uz rakiju osvežava i domaći sok od zove u velikom staklenom bokalu koji retko viđamo i u domaćinstvima koja drže do tradicije. Dok se sprema ručak, obilazim restoran.
U prostranom magacinu koji je pretvoren u salu za ručavanje na kraju veliki drveni šank sa galerijom starinskih suvenira.
Kolenice nema pa poručujemo Domaću kobasicu, Ćuretinu, Svinjsku plećku i Hrskave batačiće.
Sve to brzo stiže ko u Balaševićevom hitu „Al se nekad dobro jelo“. Nema muzike.
Tišina koja prija za normalan razgovor uz tek po koji akord laganog povetarca koji se probija kroz uzavrelo popodne.
Hrana ukusna. Na prvi pogled porcije su male, ali tek kad krenete onda shvatite da je sve to elegantno proračunato i sasvim dovoljno i za „gladne oči“ i za prazan želudac.
Odustajem od belog vina, pa uz ručak probam po prvi put somborsko pivo.
Ljubazna poslužiteljka, koja nema kecelju konobarice objašnjava nam da je reč o nefiltriranom pivu iz male somborske pivare.
Sa čuđenjem konstatujem: Pored Apatinske i pivare u Čelarevu našlo se mesto i za male pivare.
Pivo nefiltrirano ukusno i jako. Klizi uz piletinu i kobasice, domaće prave Bačke.
– Pileći bataci se ujutru ostave u grčki jogurt, a onda se pohuju u brašnu bez jaja u dubokom zejtinu – zadovoljava našu znatiželju domaćica Vojka.
Osim soseva koji daju poseban šmek, na koji mi južnjaci nismo navikli, meso se ovde sprema distanjem u vodi ili vinu, i vrlo malo ima klasičnog pečenja u rerni. Sve je to dobro dinstano.
Potpuni kontrast u odnosu na naše južnjačke kafane u kojima ruku na srce takođe ima etno elemenata, ali i mnogo više kafanskog temperamenta, buke i prežderavanja.
Tek toliko kada od Vranja do Sombora pređete gotovo celu Srbiju u dužini od 530 kilometara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
