Barselona, kuhinja kao spoj erotike i hrane

Ispostaviće se da su erotika i hrana spoj koji bi mogao biti zaštitni znak ove kuhinje.

Strast je svakako zajednički imenitelj ova dva pojma. Mada, kada malo bolje razmislimo, ne stoje li stvari tako u svakom (dobrom) kulinarstvu na svetu.

Sa željom da iskoristimo sunčano vreme, pre Barselone posetili smo Garaf, malo primorsko mesto sa lepom plažom prema mišljenju naših lokalnih prijatelja, Španaca.

Plaža u Garafu završava se nizom živopisnih drvenih kućica iza kojih se uzdiže istoimeni planinski masiv.

Do Garafa se može stići vozom, a u mestu se nalazi i mala crkva Santa Marija Estrelja del Mar, kao i vinarija Guelj, građena prema nacrtima Frančeska Berengera i(li) Antonija Gaudija.

Plažni restoran obično se naziva čiringito, ali se ista reč koristi i da označi poslove u sivoj zoni.

U garafskom čiringitu probali smo prvi izvorno španski obed: za početak, hleb s paradajzom i školjke sa začinima. Hleb s paradajzom u restoranima se služi u potpunosti ili delimično pripremljen.

Ako treba da ga pripremite sami, prepečenu stranu hleba protrljajte belim lukom i presečenim paradajzom, za ovo se koristi posebna sorta koju ne upotrebljavaju ni za šta drugo, višak paradajza bacite.

Zalijte parče hleba maslinovim uljem i uživajte u bogatstvu ukusa. Ručak smo nastavili međujelom, svežim jastozima, da bismo ga završili ukusnom paeljom s morskim plodovima i neizbežnom kafom.

Možda ne tako raskošna i svakako ne tako luksuzna bila je hrana koju smo narednog dana probali u kompleksu zgrada u okviru parka u kom se nalazi i jedan od nekoliko Muzeja matematike u svetu.

Izbor jela u nekoj vrsti menze primeren je tanjem novčaniku, ali je takođe ukusan i na izgled jednako privlačan kao i onaj na mnogo skupljim mestima.

Tu smo probali gaspačo – hladnu supu od paradajza i svežeg krastavca, sa obiljem belog luka, salatu spremljenu od mnoštva seckanog svežeg povrća uz dodatak pržene slanine, a na kraju, za desert, tzv. flan, slatkiš nalik pudingu od karamele s dodatnim prelivom od karamele.

Istoga dana posetili smo veliku pijacu u okolini čuvene pešačke zone Barselone, La Ramble.

Lepa natkrivena tržnica carstvo je boja, mirisa i ukusa, intenzivnih i raznovrsnih, koji svedoče o ukrštanju kultura na ovom tlu i podsećaju do kojih je sve udaljenih kutaka sveta svojevremeno sezala španska imperija.

Začini su, naravno, najbolji svedoci tih vremena i tradicije, a među njima, na primer, sorte ljutih papričica od kojih se na nekoj tezgi jedna reklamira kao prirodna vijagra (eto opet erotike), a druga nosi naziv  „škorpion sa Trinidada“ pri čemu nismo sigurni da li drugi deo njenog imena i stvarno mesto njenog porekla.

Kako god, zvuči egzotično, izazovno i za ljubitelje ljutog primamljivo.

Tu su zatim ponovo razne vrste suhomesnatih proizvoda, šunki i kobasica, te sireva, povrće i voće krupnih sočnih plodova kakve daruje izdašna mediteranska klima, neka od njih našim čulima potpuno nepoznata, najzad, raskošna peciva punjena svime što bi vam moglo pasti na pamet, što slatko, što slano, kao i turon (tradicionalne pločice spravljene od mešavine meda, jaja, šećera i prepečenih orašastih plodova, najčešće badema, arapskog porekla) i ostali slatkiši.

Ozbiljniji obrok isprobaćemo u vreme u kome se obično večera, od sedam, osam sati, ali ponekad i kasnije – čak od deset.

Domaćini su nas poveli u restoran za koji su procenili da će nam na najbolji način dočarati šta su to „tapasi“ – a to su upravo „zalogaji“.

Ređale su se špargle u hrskavoj korici koje smo umakali u sos, na prvi mah učinilo nam se da je u pitanju ajvar, čiji je glavni sastojak takođe mlevena pržena paprika, ali i neki od samlevenih orašastih plodova, nismo baš najbolje razumeli da li je u pitanju badem, orah ili nešto treće, no, za razliku od našeg ajvara, ova je smesa imala blag i gotovo neutralan ukus.

Bili su tu i „patatas bravas“ – „pikantni krompiri“, pečeni i posluženi u pomalo ljutkastom sosu, čuveni španski omlet, „tortilla de patata“ s krompirom i crnim lukom, zatim kroketi od mlevenog mesa, pa isti onaj hleb s početka ove kulinarske priče, natrljan paradajzom i belim lukom i još neke delicije na koje smo već siti prestali da obraćamo pažnju pa smo ih, kako su pristizale, samo „tamanili“, sad već uživajući u jelu zbog jela i razgovoru koji su, kako je vreme odmicalo, dobra hrana i piće činili sve življim.

Barselona, bar za onoga ko je poseti prvi put, mogla bi se poistovetiti s Gaudijem.

Dovoljno je videti samo jednu od njegovih građevina pa da je promišljate ostatak života, da se divite genijalnom, a tako jednostavnom inovatorstvu, da uživate u realizovanim najmaštovitijim, a ujedno praktičnim i svrsishodnim arhitektonskim rešenjima.

Posebno kada dolazite iz urbanističkog haosa i neretko rugla kada je krajnji rezultat u pitanju.

I tako, dok čekamo svoj red na obilazak Kaze Visens, prve kuće koju je Gaudi projektovao i izgradio, zapravo letnjikovca za jednu imućnu porodicu, tada na obodima, a sada gotovo u centru grada, u jednom kafiću poručujemo tradicionalni slatkiš – čurose, koji se uglavnom služe u kombinaciji s toplom čokoladom.

Čurosi izgledaju kao „naše“ tulumbe, samo su malo više duguljasti i tanji i, kako rekosmo, umesto u preliv od šećera i vode, umaču se u čokoladu.

Tako bar zaključujemo sa slike, pošto ih nismo mogli poručiti jer im, kako su nam objasnili, krajem septembra još uvek nije sezona.

Zato smo dobili samo toplu čokoladu. Bila je izvrsna.

Još jedna krajnje jednostavna i uobičajena stvar ostaće nam u pamćenju zahvaljujući Gaudiju.

Popijena kafa, tačnije kapućino s pogledom na Sagradu familiju – katedralu koja se gradi, uskoro će tome biti i čitavih sto godina, prema nacrtima i zamisli slavnog arhitekte kao njegovo testamentarno delo, a koje su, dograđujući ga u njegovom duhu, preuzele arhitekte iz raznih delova sveta.

Iako je odavno „u funkciji“ planirano je da potpuno završena i svečano otvorena bude na stogodišnjicu Gaudijeve smrti 2026.

Jedinstveni koncept da je priča o životu Isusa Hrista ispričana na spoljašnjoj fasadi, a da je unutrašnjost katedrale izvedena tako da se pri ulasku osećate kao da se nalazite u šumi, okruženi kamenim stablima na kojima popodnevno sunce stvara raznobojne šare prolazeći kroz vitraže na bokovima zgrade prizor je koji svakako ne bi trebalo propustiti ukoliko vam se ukaže prilika da posetite Barselonu.

U istom slučaju, obratite pažnju na neugledne restorane razbacane svuda po gradu, jer ćete veoma često iza reklama koje ne privlače pažnju otkriti prava mala carstva za sva čula.

U Španiji se dobro jede, a jede se još bolje ako niste turista.

Veličanstven obrok u malom restoranu kod supružnika Mari i Rufa u neposrednoj blizini pijace Svete Katarine, sastavljen iz nekoliko različitih vrsta jela pripremljenih od ribe i morskih plodova završen je sa čuvenom šunkom koju smo probali i na samom početku ove pustolovine.

Daleko od toga da je bilo jeftino, ali vredelo je svaki evro. Naravno, ima i pristupačnijih restorana koji nisu orijentisani na turiste, te se nemojte libiti da uđete u neki.

S druge strane, i restorani prvenstveno namenjeni turistima ponudiće vam magiju španskih ukusa.

Za poslednji obrok ovog putovanja odabrali smo jedan od restorana na Trgu PI (nije matematika, pi znači bor) u blizini Ramble i odmah pored katedrale Svete Marije Del Pi.

Rekapitulaciju prethodne sedmice sažele su lignje na žaru, gaspačo i „patatas bravas“, a tačku na sve stavili smo uz čizkejk s prelivom od maline i marakuje i seckanim pistaćima. Potpuno uživanje za sva čula!

Dok šetamo poslednji krug gradom pre odlaska na aerodrom, pogled nam privlači živopisan izlog jedne poslastičarnice prepun kolača i peciva najrazličitijih oblika i boja. I kao na početku ove gastronomske dopisnice ponovo asocijacija na spoj erotike i hrane. Ovoga puta ona je doslovna.

Na istaknutom mestu, u nizu, eksplicitno i posve realistično dočaranog falusnog oblika, stoje slatkiši, lascivni i šareni…

Meze sa pršutom i sirom u fišeku

Mali fišeci, poput korneta za sladolede, napunjeni sitno seckanim komadićima mesnih prerađevina i sireva mogu se takođe kupiti skoro u svakoj radnji ovih delikatesa. Moguće je da se toga dosetio neki trgovac shvativši da iza sečenja većih komada mesa ili sira, ostaje mnogo „otpadaka“ koji se mogu pretvoriti u delikatesno meze. Uz ovakav fišek besplatno dobijete kesicu s komadićima hleba, čačkalice i salvete, pa možete nastaviti da se šetate gradom idući na primer od jedne do druge Gaudijeve kuće – zgrade sačuvane u ovom gradu, štaviše, još uvek namenjene stanovanju, i usput pojedete zalogajčić koji će vas zasititi do sledećeg ozbiljnijeg obroka.