Foto: Kristijan EkerAlina ima četiri godine, tamno lice, crne bademaste oči i vlasnik je planina. Sedi na zemlji ispred jurte i igra se kantom, lopaticom i grabuljom, onim dečjim, koje se obično koriste na plaži.
Popodnevni pljusak je omekšao zemlju i Alina može danas da se igra sa blatom. Nešto hoće da stvori od blata; uživa gledajući kako blato teče između njenih prstiju. Priča sama sa sobom, možda i peva, i svesna je da je u centru sveta. Da je apsolutni vlasnik svega onoga što postoji.
Zna da može da pravi od planine na kojoj živi sve što hoće i da će planina to da joj dozvoli, kao da je neki ogroman, pitom pas, koji samo sedi pored nje i nikada ne reaguje. Alinina cvetna haljina je skroz blatnjava, a poprskotine smeđe vode ima svuda po licu i rukama.
Alina je u centru svemira, ona je sam centar svega onoga što postoji, a ono što postoji je njoj na raspolaganju. Igra se veoma ozbiljno, kao što samo deca mogu da rade. Igra nije alternativni svet, igra je jedini mogući i možda jedini pravi svet koji postoji. Alini smetaju putnici koji se zaustave kod njene jurte i koji joj se približe; prekriva oči rukom i nastavlja da se igra.
Njena mama prodaje med, odličan planinski med; drži pčelinjake nedaleko od jurte, ali se pčele nikada ne približavaju zato što znaju da ne smeju smetati Alini. Alinina porodica živi na planinama tokom celog leta, dok se s jeseni preseli u Tolkon, gde roditelji rade privremene poslove, kao što se često dešava u Kirgistanu, naročito na siromašnom Jugu. Težak i siromašan život, uvek na granici sa preživljavanjem. Alinina porodica pripada južnim klanovima, koji su siromašniji od severnih i često su se, u istoriji, sa njima sukobljavali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
