Biškek (3): Prizori nomadskog života

Samo je bivša, prva demokratska predsednica Roza Otunbajeva pokušala da premosti ovaj jaz i da vodi politiku koja je mogla da ugodi svima.

Alinina porodica ne govori ruski, nego samo kirgiski, što svedoči da nisu imali priliku da se školuju: skoro svi Kirgizi govore jezik Tolstoja, koji je u ovoj zemlji drugi službeni jezik.

Potiču sa planina i prva su generacija koja je napustila planinski i nomadski život da bi se preselila u grad.

Jedva čekaju leto da bi se vratili gore, gde gaje pčele i konje, i to im prija.

Alinina braća se igraju malim mašinama blizu jurte, dok je Alina daleko od svih; govori jezik koji samo ona razume i za nju postoje samo planina i zemlja s kojom se igra: u njenom prelepom svetu nema mesta za podele po klanovima, nema mesta za države, nema mesta ni za kategorije kao što su Sever i Jug.

Uveče, kad je sunce već zašlo ali je i dalje prozračno i vidljivo, plato ispred Alinine jurte je prazan.

Na zemlji leže lopatica, grabulje i mala kanta; čekaju da sunce opet izađe da bi dobili svoje mesto u jedinom svetu koji postoji – Alininom.

Alina sada spava; planina se oslanja na nju i uskoro će zaspati i ona, ravnodušna prema životinjama koje se po njoj kreću.

Ispred jurte, automobili jure jedan za drugim, čuje se samo šuškanje točkova koji trče po mokrom asfaltu.

Alina ih ne čuje, zato što u njenom snu oni ne postoje.

Nema mesta za njih, ali u isto vreme taj njen mali svet ima toliko mesta da može da pokupi i da sačuva celi univerzum sa svim njenim zvezdama, galaksijama, crnim rupama i tajnama koje mi koji putujemo na magistrali Oš-Biškek nikada nećemo spoznati.