Budimpešta (1): Noć na stanici Keleti

Austrougarska arhitektura svoda ponavlja se u vidu kosog i deformisanog odraza dole, na žutom zidu i na asfaltu platformi.

Kako vreme prolazi, menja se i položaj svetla i senki i, polako, rastežu se konture svoda nacrtanog na zidu.

Uveče, odraz svoda nestaje u potpunosti a uključeni reflektori na krovu izbrišu svaku senku. Asfalt sija od neprestanog prolaženja putnika i kofera.

Svod pušta svetlo ali ne pušta vazduh, i ovih prolećnih dana, kada je u Budimpešti toplije nego što bi trebalo da bude u ovo doba godine, na stanici se sve teže diše.

Već mesec dana, vozovima sa Istoka neprestano pristižu izbeglice iz Ukrajine. Uglavnom su u pitanju majke sa malom decom.

Muževi su ostali u zavičaju da ratuju, ali ne uvek dobrovoljno.

Dešava se često da se cele porodice odluče da napuste zemlju ali ukrajinska granična policija ne pušta mlade muškarce, podobne za rat.

Žene vuku velike torbe, neprimetno stignu do prve platforme gde ih, uholu pored, čeka centar za humanitarnu pomoć.

Deca gledaju uokolo znatiželjni i zainteresovani zasvaki detalj: deca ne znaju za teskobu i anksioznost, za njih je život neprestana igra.

Jedini su koji imaju pravi stav prema svemu onome što se dešava na svetu.

Njihove majke se veoma praktično kreću, uzimaju sokove i slatkiše koje volonteri dele na levom holu stanice.

Priključuju telefone na mnogobrojne utičnice koje su volonteri postavili svuda po holu, zajedno sa malim električnim generatorima.

Uveče, plavi autobusi gradskog preduzeća voze izbeglice u prihvatne kampove van grada.