Do Vrha pobede vas čeka šest dana hoda: Odavde verovatno nikada nećete pogledati na svet, jer je rezervisan za najhrabrije

Nazivali su ga i Gunung Carstensz ili Carstensz Pyramid, prema prvom Evropljaninu koji je ugledao planinu 1.623. godine, Nizozemcu Janu Karstensu.

Kada je pričao o snegom prekrivenoj planini na ekvatoru, nisu mu verovali. Prva uspešna ekspedicija do vrha izvedena je tek 1.962. pod vodstvom austrijskog planinara Heinricha Harrera, čiju priču možda poznajete iz filma Sedam godina u Tibetu, piše Punkufer.hr.

Tirolski planinar Reinhold Messner popeo se na Carstenz 1971., u sklopu projekta Sedam vrhova koju je uspešno završio 1986. godine.

Postoje dva „službena“ popisa 7 vrhova: Bassova verzija s Kosciuszkom u Australiji kao sedmim vrhom i Messnerova s Puncak Jayom kao sedmim vrhom.

Nezavisno od toga smatra li se Okeanija delom australskoga kontinenta ili ne, uspon na Puncak Jayu puno je izazoovniji i zanimljiviji od uspona na Kosciusk. Zapravo, ovaj se uspon smatra jednim od tehnički najtežih uspona na Sedam vrhova uprkos tome što ima najnižu nadmorsku visinu. To je jedini od Sedam vrhova koji uključuje tehničko penjanje po stenama, a ključni deo uspona, tj. prepust prelazi se uz pomoć postavljene tirolske prečnice.

Puncak Jayu dosegnulo je relativno malo ljudi uglavnom zbog političke nestabilnosti toga područja, ali i zbog položaja duboko u gustoj džungli. Uz izazovne prirodne uslove, za uspon ćete morati izdvojiti i sumu od oko 11 hiljada evra. I to ne računajući svotu za dolazak na ostrvo iz Džakarte ili Balija, kao ni domaći let do Timike ili Nabirea u Zapadnoj Papui i kratki let do vazdušne luke Sugapa koja je polazna tačka.

Planini se prilazi kroz džunglu koja je toliko neprohodna da za 67 kilometara treba 6 dana hoda. Uspon broji oko 4.000 metara visinske razlike i obično je podeljen na tri ili četiri dana, a noći se ili u postavljenim baznim kampovima ili u špiljama koje se nalaze uz put. Temperature na vrhu često se spuštaju ispod nule, dok u baznom kampu može biti i 12 stepeni.

Uspinje se trasom koju je „krstio“ Hajnrih Harer, uz strm, 600 metara visok zid, a čak i ako penjači nemaju sreće da imaju pogled sa vrha, dovoljno je impresivan da priđe i napreduje u skoro vertikali zid koji se dramatično uzdiže iz džungle na kraju sveta.