Filipini: Tajanstveno ostrvo Borakaj

„Ovo su prave borbe, a ne program za turiste!“, rekoše.

Uzanim puteljkom stižemo do kuće. U sredini prostranog dvorišta je arena sa drvenim klupama na tri nivoa.

Podijum je uzdignut i ograđen niskim staklenim zidom.

Mnoštvo sveta je u dvorištu – isključivo muškarci.

Većina njih drži smeđeg, crvenkastog ili belog petlića sa malom glavom i raskošnom krestom.

Zbijeni u grupice vlasnici su ozbiljni i ne obraćajući pažnju na nas.

Na zadnju stranu noge petlića-fajtera tankim koncem vlasnici brižljivo pričvršćuju oštar nožić u obliku sablje.

Oglasi se metalni zvuk i masa ubrzo popuni sve klupe. Baš kao u ringu, u sredini arene pojavi se sudija; u jednoj ruci drži belog, a u drugoj smeđeg petlića.

Istog časa posetioci skočiše na noge i iz stotinu grla razleže se žestoko nadvikivanje. Započinje klađenje! Kad se konačno umiriše sudija spusti petliće na pod. Istog časa nasrnuše jedan na drugog.

Posle žestokog kovitlaca i mnoštva raznobojnog perja koje je letelo na sve strane, crveni fajter završio – bez glave! Masa uzbuđeno skoči. Vazduh uzavre od ljudskih glasova, znoja i prašine.

U bezbroj podignutih ruku belasaju se novčanice. Omanji čovek metlom čisti arenu, i započinje druga borba.Potom peta, deseta, dvadeseta…

Poslednje veče šetamo tvrdim i utabanim putem koji vodi pored mora i zavija levo, pored niskih kuća sa uzanim prolazima. Na pesku su postolja za čamce. Ljuljaške od trske vise sa drveta velike krošnje. Vise i nanizane školjke, crveni lampioni, nanizani zvončići koji se njišu i trepere na toplom vetru. U podnožju stabla je nasukan čamac u kome sedi Zapadnjak preplanule kože i plavih očiju:

„Haj!“, doviknu nam sa osmehom: „Dođite i sedite! Ovde prestaje plaža i počinje džungla. Sedite, odmorite se!“

Ali – na trščanoj ljuljašci već je neko sedeo.

„Ah, to je Sali, beba majmuna. Zalutala, pa smo je prisvojili i spava u ljuljaški“, objašnjava čovek. Sedoh na ivicu, Sali mi skoči u krilo i zagrli me. Sisajući prst ubrzo zaspa na mom ramenu.

„Zovem se Hans“, pruži nam ruku plavooki. Posluži nas pivom i sede na klupu. Gotovo istog trena kad sunce zađe krošnja iznad nas se pretvori u čarobni buket. Nema latice, već stotine lelujavih tučkova ružičaste boje.

„Cveta samo noću… pred zoru precvetale i opale plima odnese ribama.

Sve je ovde neobično, jedinstveno i magično, zato sam i ostao“, lagano kazuje Majkl zagledan u pučinu: „Došao sam iz Nemačke na odmor. Tamo sam radio mnogo, imao sopstvenu fabriku i u njoj provodio od ujutru do uveče. Bio sam bogat – al’ nezadovoljan! Onog časa kad sam sleteo na Borakaj odlučio sam da ostanem. Zauvek! Na obali sam napravio kuću od trske, kupio čamac i ribario. Posle tri godine oženio sam se Filipinkom i dobio troje dece. ETO, sad sam siromašan al zadovoljan. Od Filipinaca sam naučio da se radujem malim stvarima, da budem opušten i skroman

O novcu ne mislim, more je oko nas, gladnih nema narod je ovde srećan. Istinski… srećan.“