Fudži (1): Duhovni i umetnički simbol

Nebo je bilo prozirno i sunčana kugla, koja se pomaljala na horizontu, bila je čista, bez odsjaja.

Kada je odskočilo, sunce je postalo jarko crveno – na beloj podlozi neba – simbol „Zemlje izlazećeg sunca“.

Prastanovnicima Japana sunce je bilo vrhovni bog. I danas se poštuje kult izlaska sunca, posebno na svetoj planini Fudži, pa se hodočasnici – „tražeći duhovnu snagu od bogova i Buda koji tamo žive“ – na njen vrh penju noću, kako bi ujutro videli „Svetu svetlost“.

Fudži je najviša planina u Japanu, duhovni simbol nacije i stalna inspiracija umetnika.

Zato što je vulkan, pa ga šinto religija ga smatra za božanstvo; zato što je harmoničnog kupastog oblika sa vrhom stalno prekrivenim snegom, u kontrastu sa plavičastim telom i podnožjem obraslim zelenilom.

Tome treba dodati i pet jezera u podnožju i neizbežnu prateću scenografiju polja čaja i hramova sa visokim kapijama (tori) i izlomljenim krovovima.

I trešnje u cvetu.

Kažu da je Fudži lepši izdaleka nego kada se posetilac nađe na njemu.

To je verovatno tačno, ali ne umanjuje želju da se on poseti. Uostalom, svako ko ga vidi celog može se smatrati srećnim, jer je stalno zaklonjen maglom i oblacima.

Iz Tokija, udaljenog sto kilometara, nisam ga video, pa ni izbliza iz brzog šinkansen voza, kojim sam nekoliko puta putovao iz Tokija u Osaku.