Sa tog mesta, unutar spomen-parka je skulptorska kompozicija koja predstavlja kolonu u pokretu, a čiji je autor vajar Miodrag Živković, vidi se celo grahovsko polje, a miriše more.
Krune se kamene stepenice, mnogo je „drače“ ali ljudi još svraćaju da posete ovaj fascinantni prizor.
Kako je to neko slikovito napisao: „Između brda i mora postoji polje gdje se tajno sastaju vjetrovi Bijele Gore sa vjetrovima Boke. Oni samo načas zatalasaju poljsko cveće, a onda zamru.“
Da li je tako zamrla i ta varoš u sred tog neobičnog predela?
Zašto je toliko ruševina, a između njih još se svakodnevno kreće, vele, stotinak ljudi.
Zemljotres je dobro prodrmao Grahovo.
Ali u njemu je bilo „života“ i „živosti“.
Samo po neko pamti pogon rezanog alata sa kojim se moglo majstorisati sa drvetom iz obližnje pilane.
Bila i fabrika „šarenih dugmadi“.
Ali ono s čime su se ponosili u kraju bio je jedinstveni sirup od prirodne šumske maline koji je proizvodila „Bjelogorka“ iz Grahova.
Čitavo je Grahovo mirisalo po toj malini, kad se o malinama ništa nije znalo.
Bio mali hotel, pošta i banka i ambulanta… Od svega ne osta ništa. Podne je. Sedi jedan sto ljudi. Piju kafu.
Pored njih ruševine kuća koje niko ne obnavlja, zarastaju decenijama u korov i po kojima se uvijaju one puzavice koje polako ali uporno krune kamen i sećanja na ljude koji su tu nekada živeli.
Još se vidi poneka spomen-tabla iz herojskih vremena na kući na kojoj su još drveni kapci na prozorima. I ništa više.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.