Indija: Ašram u Pondičeriju

A mi u južnoj Indiji!

Za razliku od gradova čiji se pločnici ne vide od smeća, prašine i raznih otpadaka, ulazimo u popločane blistavo čiste ulice sa kućama prefinjenih fasada i negovanih vrtova.

Ispred neke od njih stoje tamnoputi Indusi sa crvenim žandamerijskim kapama na glavi i obraćaju nam se na – francuskom jeziku.

Da li smo još u Indiji?

Jesmo, to nam potvrđuje Crna četvrt sa prepoznatljivom vrevom, prašinom, čađavim dućanima, kravama i masom golišavog sveta…

Saznajemo da je grad nekad kanalom podeljen na deo u kome su živeli Francuzi.

Kasnije je to postala asfaltna traka koja još uvek predstavlja vizuelnu granicu.

Posle Portugalaca (prvih Evropljana koji su otkrili ovaj kontinent), kolonizatori su Francuzi.

Indijski Pondičeri postaje Pondišeri i egzistira kao autonomna francuska pokrajina sve do kasne 1952. kada Gali konačno odlaze ostavljajući iza sebe neizbrisiv kolonijalni šarm.

Autobusom kružimo obalom, vraćamo se u Belu četvrt.

Ispred nas je drvored sa gustim krošnjama, na sredini je velika bela kapija.

A iza nje – Ašram.

Reč je sanskritska i znači pribežište, i fizičko i duhovno.

Ovaj u koji ćemo ući je jedan od najstarijih, cenjen i poznat.

Osnivao ga je Šri Aurobinda 1926. godine.

U njemu se nalaze poklonici iz svih krajeva sveta – zapadnog pretežno.

Život provode u mentalnom radu, i zajedničkom vežbama, proučavanju indijske filozofije i upoznavanju zapisa iz starih veda.

Prolazeći pored otvorenih vrata neke vrste ašramske biblioteke – ugledah da koriste i najsavremeniju tehnologiju – kompjutere!

Ispred nas je prostrano dvorište sa mnogo cveća.

Na svakom koraku žubori voda iz fontana, primećujem nekoliko malih bazena. Iza tog ukrasnog „predvorja“ vizuelno odvojenog živom ogradom od travnjak – u ‘lotos’ položaju’ – na bosim nogama sede muškarci i žene; nemi, i svi odeveni u belo platnenu odeću, spruženo-sklopljenih šaka i širom otvorenih očiju – ne primećuju nikog, već kao u transu, gledaju samo njima znani svet.