Island (1): Zemlja u kojoj stanuje sunce

Posle kraćeg leta presedamo u avion za Rejkjavik, glavni grad Islanda, najsevernije evropske zemlje. Oko devet sati uveče (a veče ne dolazi), dobijamo posluženje, a potom tanku vunenu ćebad zbog svežeg atlantskog vazduha koji se probija i kroz metal avionskog zida… i još nešto se probija kroz avionske prozore. Blještavi i jaki zraci sunca koji nas neprestano prati. U zenitu je, a ponoć uveliko prošla i mnogi već spavaju. Nebo boje indiga, čisto kao kristal, dodaje sjaj toj neviđenoj sunčanoj svetlosti.

Let je trajao 3,5 sati – nisam odremala jer je sve vreme sijalo sunce. Sijalo je i kad smo sleteli i kad smo se smestili u hotelsku sobu, i kad smo izašli u kratku šetnju na temperaturi od 15 stepeni. I kad nam je devojka obrijane glave i nebeskoplavih očiju donela voće, bilo je dva sata posle ponoći, a sunce nije ni mrdnulo sa istog položaja niti umanjilo svoj raskošno-blještavi sjaj! I tako je bilo svih 24 sata… čak i kad je na našim ručnim satovima bila ponoć, a potom deset ujutro… podne, pa deset uveče – i tako to traje pola godine, kad ga smenjuje period tame!

Barem znam da sunce stanuje – iznad najsevernije naseljenog ostrva u Evropi.

Iznad leda, snega, vulkana, lave, glečera (nije mi jasno kako istovremeno ‘stigne’ kod nas?).

„Dragi putnici, uskoro slećemo…“ oglašava se pilot.

Putnika koji prvi put sleće na ostrvo lave, leda i snega – zbunjuju beskrajna polja ljubičastog cveća po imenu – LUPI – jedinog ukrasa surovih predela, obale jezera, potoka i podnožja oštrih litica islandskih klisura.