Japan (2): Vožnja gradskim avenijama

Kao da mi čita misli Juko odgovara: „Sve što sazidamo prilagođeno je potresu, pomeraju se čak čitave građevine. I vi ćete ih doživeti, ne jedan, već najmanje tri zemljotresa dnevno!“, kaže ravnodušno i nastavlja: „Japanu je tesno, jer je Tokio neprestano u usponu, druga prestonica sveta. Po poslednjem popisu Tokio ima 13,5 miliona stanovnika, a pošto je spojen sa Jokohamom i Kavasakijem, 32 miliona…

Prvo jutro dočekuje nas čistim nebom i azalejama u cvetu; ružičasti žbunovi krase avenije, ulice, parkove. Još uvek je „haru“ – proleće u februaru.

Japanci ga vole zbog ‘sakure’ cvetanju trešnje. Za taj, kratki period porodice uzimaju godišnji odmor i idu u prirodu i gledaju stabla u cvetu.

Vozimo se tokijskim avenijama, po njima tutnje zahuktale „honde“, „micubiši“, „tojote“, a Juko nam saopštava da Tokio ima 4,5 miliona automobila i 3,5 miliona kamiona i autobusa!

Ubrzo napuštamo ulični mravinjak i zaustavljamo se na prostranom platou, ispred carske palate: „Pričaću vam o našem, 125. caru. NJegov otac se oženio devojkom iz građanske porodice. Imali su dva sina i kćer. Stariji sin, sadašnji prestolonaslednik Naruhito, takođe se oženio devojkom iz naroda, Masako, i imaju kćer Aiko“, kaže Juko, i užurbano krenu stazom.

Od dvorca videsmo samo krov, gunđamo, pa nam Juko nabavlja fotografiju carske porodice.

Vraćamo se kroz park, poslovni Japanci ga koriste za podnevnu pauzu; ugledah neobičan prizor; u hladovini, opruženi na travi u odelu i sa kravatom, poslovni Japanci su – spavali…

Meiđi hram je svetilište šinto vere. Prethodi mu drvena kapija. Iza otvorenih vrata nečujno hodaju šinto sveštenici u belim odorama.