Kazablanka: Grad omeđen Nilom i Saharom

Prirodno, pred očima su vam kadrovi zamišljenog Hempfrija Bogarta u krupnom planu i Ingrid Bergman sa očima punih suza, kao Rika i Lize u istoimenom holivudskom klasiku.

Unapređena verzija asocijacije kod pojedinih obuhvata i melodiju pesme „As time goes by“ u pozadini klavijaturistu Sema ili čuvenu rečenicu „Mislim da je ovo početak divnog prijateljstva“, izgovorena na samom kraju filma.

Vrlo su retki oni koji će se setiti muzičko-pljačkaške družine okupljene oko benda Balkan ekspres, valjda zato što njihov vođa veruje da je ona smeštena negde u Švajcarskoj. Kako, postoji istoimeni salon keramike kao i cvećara na beogradskoj Autokomandi? Interesantno.

Najveći grad Maroka i čitavog Magreba (prostor omeđen Nilom sa istoka, Saharom s juga te Atlantikom i Mediteranom sa severa) ne spada u red gradova u koji će se turisti prvo zatrčati, ponajviše zbog toga što uz svoje ime ne nosi pridev „kraljevski“ kao što se njime šepure Fes, Rabat, Meknes i Fes.

Slovi za industrijski, lučki, užurbani i ne preterano interesantan grad sa tipično turističkog stanovišta, te tako, kažu neki i ne bi bila neka preterana šteta ne posetiti ovaj grad na proputovanju Marokom.

Leon Afrikanac, berbersko-andaluzijski diplomata i geograf, u svom kapitalnom delu „Opis Afrike“ iz 16. veka u kojima piše o Magrebu i dolini Nila, kaže da je još u 8. veku pre nove ere na mestu gde se danas nalazi Kazablanka, postojala luka i grad po imenu Anfa u sklopu berberskog kraljevstva Bargavata.

Kraljevina je nestala pod naletom Almoravida, ali je Anfa nastavila da se na obali Atlantskog okeana, razvija u važnu luku, naročito za vreme vladavine dinastije Marinida.

NJen značaj je zapao za oko Portugalcima, koji prvo bombarduju grad pa onda grade naselje sa kućama okrečenim u belo koje je nastalo oko tvrđave koju su sagradili, nazivaju Kaza Branka (Casa Branca).

Potonji kolonizatori Španci izbacuju ono „r“, i kumuju imenu grada koje je ostalo i do danas.