Kirgistan (1): Pijaca, automobili i flaše

Pijaca se prostire sa svojim tezgama i preko prostora između raskrsnice, stiže čak do pruge Biškek-Taškent i do reke Al-Arča, koja je leti potpuno isušena, i sa mosta prikazuje onima koji je prelaze i koji žure na pijacu sve svoje najintimnije sramote: gomile plastičnih flaša, razbacane gume i različiti delovi automobila, ostaci veš-mašina, šareni komadi pamuka koji su se upleli u grane malih i retkih grmova i koji vijore na vetru.

Uokolo pijace guraju se automobili koji pretiču jedni druge bez ikakvog poštovanja saobraćajnih pravila.

Pešaci su veoma vešti u prelaženju ulice bez tragičnih posledica, obilaze kola kad moraju da se zaustave zbog pregustog saobraćaja; na kraju, pešaci stižu uvek sigurni na drugu stranu, kao brodolomci koji veoma dobro poznaju more i znaju kako stići do obale.

Planine na jugu, visoke po 5.000 metara, polako nestaju u magli i u smogu koji već od ranog jutra opkole i guše Biškek.

Leti, velika vlažnost se spoji sa automobilskim gasovima i na daljini, u mešavini smoga i magle, ostaju vidljivi samo snežni vrhovi planina, koji stoje metafizički, kao da su nebeski odrazi nekog drugog, dalekog sveta. Posle podne, zbog kondenzacije, na vrhovima se stvore beli oblaci, koji se polako šire, postanu sivi pa crni, spuštaju se brzo sa neba i gutaju planine.

Prekidaju tu crninu samo električni, plavkasti strujni udari munja, koje su toliko daleko da se ne čuje grmljavina; oblaci veoma retko stižu do grada, iako se ljudi nadaju da će da ublaže vrućinu, i nestaju polako, predveče, kad se snaga munja istroši.

Već uveče nebo je skroz plavo i noć sakrije planine.

Zimi, siva zavesa spušta se na grad: najveći deo kuća i dalje ima grejanje na ugalj, a posledica toga je da je Biškek stalno u smogu i da je često najzagađeniji grad na svetu.

Zagađenost može da se vidi i u obliku guste, sivo-crne magle koja je sveprisutna.