Kirgistan (2): Američki turisti na pijaci

Sa snegom, Biškek dobija istu boju kao okolne planine i teško je razlikovati granicu između snežnih vrhova na jugu, ravnica na severu i neba: sve se stapa u jednu monotonu, opsesivnu belinu.

Na ulazu u pijacu, koja je delimično pokrivena limenim krovom, prodaje se svašta: nelegalne tezge niknu svuda na trotoaru oko prave pijace.

Na njima se mogu naći odeća i obuća iz Kine, stari sovjetski predmeti, pa čak i muzički instrumenti. Možda da bi privukao mušterije, jedan čovek svira stare ruske pesme harmonikom: ima plavo-zelene bademaste oči, što je pravi raritet u ovom podneblju, pošto Kirgistanci imaju svi tamne oči. Gleda prolaznike koji žure ka ulazu pijace i nastavlja da svira: slušaju ga kolege koje, oko njega, sede na trotoaru i piju crni čaj.

Na legalnoj pijaci tezge pucaju od robe: povrće je raspoređeno u velikim piramidama, isto kao loptice ovčijeg sira koje više liče na slatkiše od šećera nego na sir. Neke tezge su pune šarenih začina: biber, šafran, kurkuma…

Simfonija mirisa širi se po pijaci i ponekad mazi a ponekad udara nos posetilaca, naročito gde se prodaje meso: veliki butovi jagnjetine i teletine vise na gvozdenim kukama iako je danas veoma toplo, a oko njih se bez prestanka motaju muve i ose.
Među tezgama se šetaju dvoje američkih turista: on ima dugu bradu i smeđu majicu, nosi kratke pantalone i sandale.

Ona ima belu haljinu koja se širi od struka nadole; ivice haljine odano prate njene pokrete i, kad hoda, izgleda kao da pleše. Imaju oko 25 godina.

On slika svaki ugao pijace, svaku teglu, a prodavačice pristaju da se slikaju u nadi da će oni posle da kupuju nešto. Ona je stalno nasmejana, misleći da će tako pokazati meštanima svoje oduševljenje prema novoj sredini i svoje dobro raspoloženje, svoju otvorenost srca i uma. Ima velike zube, besprekorno uredne i bele.

Ne razume da bi bilo bolje da se ne osmehuje, jer tako bi pokazala više poštovanja prema ljudima koji rade na pijaci.