Mađarska: Segedin, na putu ka Mikolaivu

Dok smo čekali voz za Budimpeštu Keleti, on mi je rekao: „Ja sam u Marijupolju video kako zgrade padaju jedna za drugom, a ljudi trče kao ludi mravi. A ti, ti nisi ništa video.”

A onda sam mu ja rekao: „I ja – iako kod mene i nije bilo rata– video sam bolnicu, video sam ljude koji strpljivo čekaju svoj red ispred čekaonice, video sam strašne fleke na koži, glave bez kose”.

A on mi je rekao: „Ja sam u Marijupolju video mlade majke koje su bežale sa bebama na rukama, a njihovi muževi su ostali da se bore. Video sam autobuse pune žena kako napuštaju trg, a svi muškarci ostaju na zemlji. A ti, ti nisi ništa video“.

„I ja sam”, rekao sam mu, „video kako se sela prazne, i starce koji su ostali sami, godinama i godinama ispred telefona čekajući neki poziv. Video sam kamene uličice udaljenih sela koje su se polako pokrivale slezom, i zidove kuća mahovinom i lišajem”.

A onda mi je on rekao: „Ja sam u Marijupolju video celu vojsku koja u besu puca na bespomoćne ljude. Video sam ljude koji su govorili moj jezik, kako psuju i ubijaju sve pred sobom. A ti, ti nisi ništa video”. I ja sam mu onda rekao: „Ja, sada, više ne želim ništa da čujem o ratu. Jednom sam se, dok sam putovao noćnim autobusom od Astrahana do Rostova na Donu, probudio u zoru i video grad; to je bila Elista, i bila je sva, sva prekrivena cvećem.”