Madras: Putovanje kroz „činiju pirinča“

Prestonica je Tamil Nadu, jedne od 25 država i ima 62 miliona stanovnika.

Ova hraniteljka Indije koju nazivaju „činija pirinča“ (tri žetve godišnje!), tog, prvog februarskog dana, dočekuje nas svojim vlažnim, gotovo lepljivim dahom i temperaturom od 35C.

Uzavreo i bučan, baš kao što će biti i svaki grad na našem putovanju po jugu Indije.

Madras nimalo nije izgubio svoj indijski duh i pored toga što je najstarije britansko uporište.

U to smo se uverili istog dana čim smo zaronili kroz njegove ulice, prolaze i sokake.

Kuće, niske ili jednospratne, ne vide se od brojnih plakata, imena firmi i reklama.

Sa obe strane prometnih ulica su poređani rikše-bicikli, iza njih, na prašnjavom ivičnjaku ili malo dalje, u polusenci retkog drveća su tezge sa svim mogućim što se u Indiji prodaje.

Od voća, cipela, raznih vrsta povrća, do staklenih lustera… Na tek počišćenom trotoaru leže brižljivo isečeni parčići bananinog lišća.

Na svakom je „serviran“ ručak. Ko se opredeli za bilo koje jelo iz „self-servisa“ poslužiće se – isključivo desnom rukom – u ovom delu sveta leva se smatra nečistom.

Prodavačice su obučene u sari ili pendžabi (haljina preko pantalona i obavezan šal) muškarci nose dugačke ili kratke pantalone i mundi – platno obavijeno ispod struka.

Bezuspešno je započinjati bilo kakav razgovor sa njima, pošto ga guši neopisiva buka brojnih vozila, truba, povika i pištaljki.

Moju pažnju zaokuplja samo jedna misao; savladati kamione, zaprege, tricikle sa teretom, autobuse, slonove i krave.

A potom uspešno preći na drugu stranu ulice i skloniti se od nasrtljivih prodavaca, besposličara i prosjaka – I što pre se vratiti u hotel, u mir i blagodet njegovih rashlađenih i klimatizovanih prostorija!

Ali, da bismo došli do autobusa teškom mukom se probijamo kroz gomilu nasmejanih Induskinja koje nas ljubopitljivo posmatraju. Iza njih se tiskaju krupnooka deca u bradu zarastao ‘sadi’ iliti – mudrac.

Kako se približavamo osenčanom prolazu, kroz nesnosnu buku do uha dopire otegnuti zvuk orgulja.

Kroz širom otvorene prozore nevelike crkve ugledasmo mladu i mladoženju, sveštenike sa belim odorama, dečiji hor, mnogo cveća.

I sve bi to bilo već viđeno da se nismo nalazili u Indiji, u gradu Čenaiju, koji njegovi žitelji još uvek nazivaju Madras. Ali, pred nama je hrišćanska crkva Svetog Tome sa svatovima – zapravo, Indijcima katoličke vere!