Makao (2): Priča o jednoj boginji mora

Bratski Hongkožani mogu, a drugi će da pričekaju… No ukoliko dođu samo da se kockaju (jer je u Kini kocka zabranjena) mogu ostati – ali, samo dve sedmice. Propis je propis!

Nedaleko od nove četvrti na obali Južno kineskog mora uzdiže se statua boginje Kunjam.

Zaštitnice grada i mornara: „Sve što je ispred mene neka bude napredno, sve što je iza, neka bude mirno.“, poručuje kao da čita želja svojih vernika.

A želje se uveliko ostvaruju.

Ispred impozamntne figure nikla naselja, četvrti, trgovi sa razigranim fontanama…

Iza boginje je lepo more, ali ne i lepa priča…

Za vreme portugalske dominacije, u potrazi za boljim životom, Kinezi sa severa pokušali su da preplivaju zaliv (600 metara od makaoške granice). Malo ko je uspeo, zbog nesrećnika koji su onemogućeni, uvalu zovu „Krvavi zaliv“.

Ispod boginjine zlataste haljine – nalaze se vrata iza kojih je neveliki hram-kapela. Na poklonjenje Boginji Mora – podjednako su dolazili i budistički i hrišćanski moreplovci.

Prvi hrišćanin koji je stupio na makaoško tlo bio je Portugalac Alvarez 1513. sa namerom da odatle uspostavi trgovinske veze sa kineskim vlastima. Tek 1557. g. dobija odobrenje i trgovcima dozvolu za korišćenje teritorije poluostrva. Zapadu je Istok bio potreban (stari put za Aziju još od vremena Marka Pola) – dok je Evropljanima bio neophodan novi.

Kada su Portugalci stigli na jugoistočni deo Kine, na njih se gledalo kao na neprijateljsku grupu bradatih ljudi sa velikim nosevima. Međutim, trgovina je ubrzo procvetala, a portugalski brodovi dovozili začine, pamuk i muslin iz Indije, satove i tehniku iz Evrope. Istovremeno razmenjuju dostignuća u nauci, tehnici, lečenju i lekovima.

Kolonizatori sve više „puštaju korene“, pa portugalski jezik postaje sve prisutniji, Kinezi su ga prihvataju baš kao i običaje „bradonja“. Domicilno stanovništvo novorođenoj deci daje portugalska imena tako da bebe Kineščići postaju Hoze Lu, Manuleo Ho, Žoao Li…