Musolinijev ministar poljoprivrede napravio grad „da zadivi sve“: Od utopije fašističkog režima do grada umetnosti

Trezigalo je bilo siromašno selo u kojem je živelo 500-ak stanovnika. Njegovi stanovnici su ga vremenom napuštali, tražeći bolje uslove za život u većim gradovima u okolini.

Kada je 1935. godine Rosoni postao ministar i dobio zadatak od “vrhovnog vođe” da unapredi proizvodnju hrane u zemlji, on se tada vratio u svoje rodno mesto. Zapravo u Trezigalo, gde je i rođen, s idejom da od svog sela napravi idealan grad u kojem će ljudi bolje i srećnije živeti.

Metafizički grad napravljen da zadivi sve

Za samo nekoliko godina, od 1935. do 1939, koliko je trajao mandat tog ministra, ovde su izgrađene široke avenije, visoke zgrade, veliki trgovi, stadioni, hoteli, restorani, sanatorijumi, teretane i fabrike.

Međutim, nisu to bile samo na brzinu izgrađene montažne kuće, zgrade ili hale. Bila su to arhitektonska dela sa elementima modernizma, koja podsećaju na metafizičku lepotu umetničkih dela kakve je stvarao Đorđo de Kiriko.

U vrlo kratkom vremenskom roku, to selo postalo je urbano okruženje sasvim drugačije od bilo kakvog drugog koje je postojalo u Italiji.

Jedna od najikoničnijih zgrada na centralnom trgu, jeste zgrada nekadašnjeg javnog kupatila na kojoj velikim slovima piše “Sogni” (Snovi). Danas je to sedište istoimenog pozorišta.

Odmah pored, nalazi se zgrada nekadašnjeg sedišta fašističke partije. Takozvana “Casa di Fascio”, tipična građevina sa duguljastom kulom na kojoj se nalazi veliki sat, danas je sedište karabinjera. Tokom fašizma sagrađeno je 11.000 ovakvih građevina širom Italije.

Centralni trg izgrađen je u obliku slova D, dok se na sredini nalazi fontana nad kojem bdiju četiri gazele. Neko bi rekao: svaka za po jednu afričku koloniju koju je Italija osvojila uoči i tokom Drugog svetskog rata.

Urbanistička i arhitektonska rekonstrukcija

Tokom godina Trezigalo je stekao nekoliko denominacija, ali je svakako ostao poznat kao “metafizički grad”, zbog njegove savršeno linearne geometrije.

Rosoni je hteo svetu da pokaže kakav bi trebao da bude idealan grad u 20. veku, ali isto tako je želeo da urbanističkom, industrijskom i arhitektonskom reorganizacijom ovog sela, stvori bolji odnos između stanovnika i teritorije. Stvaranje novih resursa, mogućnosti, većeg bogatstva i blagostanja bio je pravi cilj projekta.

Fašistički ministar je takođe izgradio deo autoputa koji je povezao ovo italijansko selo sa najbližim gradom, Ferarom. Do tada, ono je bio toliko izolovano unutar svojih močvarnih područja da je bilo lakše doći čamcem nego putem, uprkos tome što je bio udaljen samo 20 kilometara od Ferare.

Rosoni je uveo takođe vodu za piće, te otvorio javno kupatilo sa prvim tuševima i toaletima u selu. Bilo je to veliko oduševljenje za većinu stanovnika koja ih nisu imali u svojim kućama.

Izgradio je najsavremeniji sanatorijum za pomoć bolesnicima, okruživši ga botaničkom baštom. Gradio je plesne dvorane, fudbalske stadione, društvene klubove i škole.

Industrijska revolucija

Trezigalo nije imalo svoju industrijsku zonu, pa je dosetljivi ministar sagradio hotel kako bi namamio bogate industrijalce i ubedio ih da izgrade fabrike, obećavajući im zauzvrat unosne ugovore u italijanskim afričkim kolonijama.

Fabrike su bile nešto kao opsesija za njega, sagradio ih je na desetine u ovom malom mestu. U njima su se proizvodila unosna dobra kao što je mleko, šećer i konoplja. Osnovao je i fabriku celuloze koja je vremenom postala peti najveći proizvođač celuloze u Evropi.

Iznenadna eksplozija aktivnosti u ovom nekada zaboravljenom selu privukla je ljude iz celog regiona. Do 1939. godine broj stanovnika se povećao sa 500 na 9.000, tako da je Trezigalo počeo zaista da liči na grad.

Utopijska vizija koju je zaustavio rat

Kada je Musolini počeo da sumnja u to što radi njegov ministar, ne znajući da Rosoni gradi ceo jedan grad, pozvao ga je u Rim.

Ipak, Rosoni je uspeo da ubedi italjianskog vođu u svoj ideal grada, koji bi trebao da se izgradi i u ostalim delovima Italije. Musolini je tada pristao na njegovu ideju, ali je početak Drugog svetskog rata zaustavio ambiciozni projekat.

Rosoni je krajem rata pobegao u Kanadu. Kada se vratio, živeo je u Rimu i samo ponekada posećivao svoje rodno mesto.

Meštani, koji su do tada od fašista postali komunisti, i dalje su ga cenili i poštovali. Kada je umro 1965. godine, grandiozna grobnica podignuta je u centru gradskog groblja.

Ostatak teksta pročitajte na Al Jazeera Balkans.